U današnjem članku donosimo priču o majci Božurki koja je želela samo jedno – da njen sin Jovica konačno pronađe sreću i zasnuje porodicu. Godinama je gledala kako se vraća sam iz grada, zamišljen i tih, dok su njegovi vršnjaci već imali decu i uređene domove. U njihovom selu ljudi su sve češće počeli da šapuću kako će Jovica ostati neženja, a to je Božurku bolelo više nego što je ikada priznala.
Jovica je bio vredan čovek. Radio je na imanju od jutra do mraka, obrađivao zemlju i brinuo o stoci. Nije mnogo izlazio niti umeo da se udvara ženama. Bio je povučen, ali pošten, i svi su govorili da bi svaka devojka imala sreće sa njim. Ipak, godine su prolazile, a u njegovoj kući nije bilo ni svadbe ni dečjeg smeha.
Jednog dana Božurka je čula za ljude koji preko poznanika dovode devojke iz Albanije kako bi se udale za momke sa sela. U početku joj je to zvučalo čudno i pomalo sramotno, ali ju je očaj naterao da razmisli o toj mogućnosti. Govorila je sebi da nije važno odakle je devojka, samo da bude dobra i da njen sin više ne bude sam.
Posle nekoliko meseci pregovora i pozajmljenog novca, u njihovu kuću stigla je mlada žena po imenu Arta. Bila je tiha, lepa i veoma ljubazna. Božurka je odmah pomislila kako je sudbina konačno pogledala njenog sina. Jovica nije skidao osmeh sa lica, a selo je danima pričalo o neobičnoj svadbi koja se brzo organizovala.
U početku je sve izgledalo savršeno. Arta je pomagala po kući, kuvala i trudila se da nauči jezik. Komšije su govorile da je Jovica procvetao otkad se oženio. Čak je i Božurka priznala da se prvi put posle mnogo godina oseća spokojno. Verovala je da je uradila pravu stvar.
Ali nakon nekoliko nedelja počele su sitnice koje su joj budile sumnju. Arta je često izlazila sama pod izgovorom da ide do prodavnice ili da razgovara telefonom sa porodicom. Satima bi sedela napolju sa telefonom u ruci, šapućući na jeziku koji niko nije razumeo. Kada bi se vratila, bila bi nervozna i izbegavala pogled.
Božurka je pokušavala da ignoriše osećaj nelagode. Govorila je sebi da je devojci teško u novoj sredini i da joj treba vremena da se prilagodi. Ipak, jednog jutra primetila je da Arta krišom pretražuje fioke i stare ormariće po kući. Kada ju je upitala šta traži, mlada žena se zbunila i rekla da samo traži konac i iglu.
„Kad sam videla šta radi, znala sam da to nisu čista posla, ali već je bilo kasno“, kasnije je pričala Božurka komšinicama.
Sumnje su postale još veće kada je Jovica počeo da primećuje da mu nestaje novac koji je čuvao od prodaje stoke. U početku nije hteo nikoga da optužuje. Mislio je da je možda sam negde zaturio pare. Ali kada je nestala veća suma koju je planirao da uloži u novu mehanizaciju, postalo je jasno da nešto nije u redu.
Jedne večeri Arta je rekla da mora hitno do grada zbog navodnih papira i da će se vratiti sutradan. Sa sobom je ponela samo malu torbu. Jovica ju je odvezao do autobuske stanice i dugo gledao za autobusom ne sluteći da je vidi poslednji put.
Dani su prolazili, ali se Arta nije vraćala. Telefon joj je bio ugašen, a ljudi preko kojih su je upoznali više se nisu javljali. Tada je porodica shvatila da su prevareni. Nestao je i deo nakita koji je Božurka godinama čuvala, kao i novac iz kuće.
Za Jovicu je to bio veliki udarac. Nije ga bolela samo krađa, već osećaj poniženja. U selu su ponovo krenule priče, ali ovog puta još gore nego ranije. Neki su ga žalili, dok su drugi govorili da je trebalo da zna u šta se upušta.
Božurka je dugo krivila sebe. Govorila je da je ona insistirala na toj ženidbi i da je sinu napravila više tuge nego sreće. Ipak, Jovica joj nikada nije prebacio. Znao je da je sve radila iz ljubavi i želje da ga vidi srećnog.
Posle nekoliko meseci polako su nastavili dalje. Jovica se vratio poslu na imanju, a Božurka je prestala da sluša seoske priče. Naučili su tešku lekciju da se sreća ne može kupiti niti požurivati na silu..
I danas, kada neko u selu pomene tu priču, Božurka samo odmahne rukom i kaže da čovek nikada ne zna kakve namere ljudi nose u sebi. Kaže da nije važno odakle je neko došao, već kakvo mu je srce. A ona je, kako priznaje, prekasno shvatila da iza lepog osmeha ponekad mogu da se kriju sasvim drugačije namere.
