Na poleđini jednog recepta, običnog papira na kojem se uobičajeno zapisuju sastojci za kolače ili jela, ostali su poslednji stihovi čoveka čiji je život bio kratak, ali ispunjen ljubavlju, strašću i muzikom.
Bio je to umetnik koji je sa samo trideset godina izgubio najtežu bitku – onu protiv opake bolesti. Njegov odlazak ostavio je prazninu ne samo u svetu muzike već i u srcima mnogih devojaka koje su ga obožavale, jer je imao harizmu koja se retko viđa. Međutim, iza blistavog osmeha i velike popularnosti, krila se jedna priča o tihoj, ali dubokoj ljubavi koju je gajio prema jednoj posebnoj ženi. Upravo njoj posvetio je pesmu koja je postala najveći hit njegove karijere i koja i danas budi emocije kod publike.
Njegova priča podseća na filmski scenario. Bio je mlad, zgodan, pun života i energije. Kada bi se pojavio na sceni, svi bi ga primetili – glas pun emocija, stas koji je privlačio poglede i duša koja je umela da pretoči osećanja u stihove. Devojke su doslovno ludele za njim, čekale su ga posle koncerata, slale pisma, a na ulici ga zaustavljale da makar na trenutak razmene osmeh s njim. Ipak, on nikada nije bio čovek od površnih poznanstava. Njegova osećanja pripadala su samo jednoj ženi, a upravo njoj posvećeni stihovi ispisani na poleđini recepta danas deluju kao testament ljubavi i bola.
Rak ga je zatekao u najlepšem životnom dobu. Imao je tek trideset godina kada je saznao za dijagnozu. U trenutku kada se karijera tek zahuktavala, kada je bio na korak od velikih priznanja i šireg uspeha, život mu je nametnuo borbu kakvu nije mogao da dobije. Ipak, nije se predao. Sve dok je imao snage, pisao je, pevao i stvarao, nadajući se da će muzika nadjačati bol i da će ga ljubav držati u životu.
- U trenucima bolesti, često je zapisivao misli na papiriće, salvete ili bilo šta što bi mu došlo pod ruku. Tako su i poslednji stihovi nastali u jednom običnom trenutku, dok je pred njim ležao list papira na kojem je bila ispisana lista za kuvanje. Te reči, ispisane drhtavom rukom, kasnije su postale svedočanstvo njegove borbe, ali i njegove večne ljubavi. Za njega to nije bio samo papir, već svojevrsni most između života i večnosti, dokaz da umetnost ne poznaje granice.
Najveći hit njegove karijere bio je posvećen upravo njoj – ženi koja je bila njegova inspiracija, njegov oslonac i njegova tiha patnja. Njihova veza nikada nije bila u potpunosti javna, jer on nije voleo da privatnost izlaže očima javnosti. Ipak, oni koji su ga dobro poznavali, znali su da je svaki stih u toj pesmi zapravo ljubavno pismo koje je napisao za nju. Pesma je odmah po objavljivanju osvojila publiku, a mnogi i danas ne znaju da se iza tih reči krije prava, iskrena i tragična priča.
Kada je bolest počela da ga savladava, nije želeo da se ljudi sećaju njegove patnje. Govorio je prijateljima da žele da ga pamte po pesmama i osmehu, a ne po suzama i bolničkim danima. Do poslednjeg trenutka ostao je veran muzici i ljubavi. Njegova smrt u tridesetoj godini bila je šok za javnost, jer je malo ko znao kakvu borbu vodi iza zatvorenih vrata.
Danas, godinama nakon njegovog odlaska, pesma koju je posvetio njoj i dalje živi. Ona se peva na proslavama, na koncertima, na okupljanjima, a svaki put kada neko zapeva te stihove, u vazduhu se oseti emocija koja ne bledi. Njegovi obožavaoci i dalje pale sveće, pišu poruke i ostavljaju cveće na njegovom grobu, podsećajući da pravi umetnici nikada ne umiru.
Na poleđini jednog recepta ostala je priča o ljubavi, muzici i prerano ugašenom životu. Iako je napustio svet mlad, on je iza sebe ostavio pesme koje traju duže od svakog ljudskog veka. Devojke su ga volele, publika mu je aplaudirala, a jedna žena bila je ta kojoj je darovao najlepše stihove. Njegova sudbina nas uči da umetnost nadživljava telo i da ljubav može da se pretoči u pesmu koja traje zauvek.
