U nastavku današnjeg članka ćemo da se bavimo sa jednom temom, koja je sve više aktuelna u poslednje vrijeme, a radi se o tome da je sve veći broj žena koje odlaze u inostranstvo, kako bi radile kao bejbisiterke. Tako ćemo mi vama danas da donesemo priču jedne žene koja se zove Dušica, koja ima 42 godine, i koja je svoju priču podijelila sa svima.
Naime, ona je dobila sjajnu priliku i to preko jedne njene rodice, da ode u Njemačku o da u jednoj porodici ona čuva djecu, i naravno da nije oklijevala niti jedne sekunde, shodno situaciji koja godinama vlada kod nas. Tako je ona rekla: “Dete koje bih čuvala ima dve godine, a obezbedili bi mi platu, hranu, smeštaj kao i troškove puta i osiguranje. Oklevala sam isključivo zbog terapije koju dobijam na Institutu za reumatologiju u Beogradu.” rekla je ona, i dodala je da su se oni sastali i da su se tada dogovorili da ona dođe u avgustu i da počne da radi kod njih.
Dalje ona je nastavila pa je rekla: ”Svi su spavali i on je odmah otišao da spava. U njihovoj spavaćoj sobi je veliko kupatilo. Dakle, nema tuširanja dok ne ustanu, a ja sam umorna i znojava sa puta, dok je napolju 30 stepeni. U malom hodniku je manje kupatilo kome sam imala pristup, a koje ima samo lavabo i šolju. Posle tri dana konstantnog sedenja, konačno sam se makar opružila malo, u nadi da ću se ujutro istuširati i malo doći sebi.
U pola devet su svi ustali, međutim, odmah su nastavili sa svojim obavezama, te nije bilo vremena da uradim to što sam planirala. Sanja je starijeg sina od 10 godina ispratila na ekskurziju a ja sam odmah preuzela brigu o mlađem, zbog kog sam i došla. Tek oko tri popodne uspela sam da se konačno i ja okupam. Sanja i njen suprug žalili su mi se na prošlu dadilju koja ih je svakog časa zivkala telefonom i molila da izađu s posla. Kod mene, njihov sin Ivan imao je vrhunski tretman i uvek sam znala kako da ga umirim, nahranim i sve ostalo. Radila sam i mnoge druge stvari koje mi nisu u opisu posla. Kuvala sam iako to nije bio dogovor. Sve u svemu, imala sam dnevno oko dva sata slobodnog vremena i to sam uglavnom provodila sedeći na stepenicama zgrade, plačući i odbrojavajući dane do povratka u Srbiju”, rekla je ona.
