Ovog vikenda za vas imamo jako zanimljivu priču koja je svima privukla pažnju, pa vjerujemo da će i vama isto tako. Naime, i sami smo svjedoci toga da je sve veći broj građana Srbije, ali i okolnih država, da sve veći broj ljudi napušta svoje domove, zbog ekonomske situacije koja je daleko od povoljnog i normalnog. Kada smo čuli da neko živi “preko bare”, što bi se u narodu reklo, svi mi mislimo kako oni zapravo zarađuju toliko novca, da ne znaju šta će sa njim, ali realnost je zapravo mnogo daleko od toga.
Danas vam donosimo priču jednog mladića o tome kako se on osjeća kada dođe u svoj rodni kraj, pa je on tako na samom početku rekao: ”Umoran sam više, kad god dođem u domovinu osećam se kao bankomat, svi od mene nešto traže, toliko raširenih dlanova, pogleda i molbi. Kao da nama na granama rastu. Muka mi je od rođaka koje nisam znao, od članova porodice kojima sam odjednom važan. Svi žele da me pozdrave, zagrle i ogrebu se barem za nemačke slatkiše“, rekao je on pa je dodao:
„Kao da u Bosni slatkiša nema. I tako je uvek, od prvog dana mog odlaska u Nemačku. Jedva čekam da dođem kući, da vidim najbliže, da se setim detinjstva i mladosti, a onda, svaki put isto. Glupa pitanja i suptilno pružena ruka. Stvarno kao da nama padaju sa grane. A moj grad sve više ne liči na sebe. Nema vode. Da ne poveruješ. Nema vode, a voda kaplje sa svih brda oko šehera! Pa po vodi smo poznati u svetu, imamo Unu, Drinu, Neretvu, Sanu, Bosnu, Vrbas, Trebišnjicu imamo. Imao Jalu, Spreču. Imamo Rakitnicu. Sve ih imamo, a vode nemamo”, rekao je. Ostatak teksta pročitajte ovde.
