U danasnjem clanku donosimo tuznu vest da je glumac kojeg smo gedali na sceni i televizijina zalost preminuo,saznajte više u nastavku teksta…
- Njegov odlazak je podsetnik koliko umetnici mogu ostaviti dubok trag, iako možda nikada nisu jurili najveću slavu. Bio je tih, skroman i nenametljiv, ali svaki njegov nastup imao je snagu da dirne publiku.
Rođen 1956. godine u Zagrebu, Branko se još u mladosti opredelio za put umetnosti. Svoj profesionalni život započeo je u Kazalištu lutaka u Rijeci krajem sedamdesetih godina. U tom periodu oblikovao je svoj prepoznatljivi stil, a upravo rad u lutkarskom pozorištu izoštrio mu je osećaj za detalj, emociju i kontakt s publikom. Posebno je bio posvećen radu sa decom, jer je verovao da se ljubav prema kazalištu rađa upravo u najranijem uzrastu. Njegove predstave bile su bajkovite i nežne, ali uvek s jakom porukom koja se mogla preneti i odraslima.
- Od 2003. godine pa sve do kraja života bio je deo Zagrebačkog kazališta lutaka. To pozorište postalo je njegov dom, mesto na kojem je nalazio snagu i u najtežim danima. Njegove uloge u „Odiseji“, „Maloj sireni“, „Čarobnoj fruli“ i drugim predstavama ostale su zapamćene upravo zato što je umeo da poveže bajku s iskrenom ljudskom emocijom. Publika ga je volela zbog jednostavnosti i topline, a kolege su ga opisivale kao čoveka bez trunke sujete.
Branko je ostavio trag i na malim ekranima. Gledali smo ga u popularnim domaćim serijama poput „Ljubav u zaleđu“, „Zabranjena ljubav“, „Ponos Ratkajevih“, „Bube i princeze“ i „Ivanjske vatre“. Iako su njegove uloge često bile sporedne, on ih je igrao tako da su ostajale zapamćene. Bio je onaj glumac kojeg prepoznajete po osećaju, po načinu na koji donese lik, a ne po težini imena na plakatu. U tome se ogledala njegova snaga – skromnost i doslednost umetnosti, a ne ličnoj promociji.
Kolege su ga se prisetile s tugom, ali i s ogromnim poštovanjem. Govorili su da je Branko bio čovek koji nikada nije odbijao probu, čak i kada je bio iscrpljen od bolesti. Dolazio je na scenu s istim žarom s kojim je počeo pre nekoliko decenija. Njegova predanost poslu bila je inspiracija svima – mladim glumcima koji su tek učili, ali i starijim kolegama koji su u njemu videli primer posvećenosti. Njegov odlazak ostavio je prazninu u ansamblu, ali i pokazao koliko jedan čovek može značiti zajednici kada daje više nego što traži zauzvrat.
- U medijima se često naglašavalo da Dubajić nikada nije želeo da bude u centru pažnje. Nije jurio naslove, skandale ni reflektore. Bio je glumac koji je svetlo s pozornice delio s kolegama i poklanjao publici. Upravo ta njegova osobina činila ga je posebnim i voljenim. Njegov osmeh, mirnoća i blagost pamtiće svi koji su imali prilike da ga sretnu.
Njegov život i karijera podsećaju da umetnost nije uvek vezana za slavu, već za predanost, ljubav i upornost. Dubajić je ostao veran sceni do poslednjih dana, a njegov doprinos kulturi biće dugo upamćen. Generacije dece koje su gledale njegove predstave odnele su kući prve uspomene na kazalište, a odrasli su u njemu prepoznavali umetnika koji ume da podseti na ono najlepše i najnežnije u ljudskoj prirodi.
Odlazak Branka Dubajića nije samo kraj jedne karijere, već i trenutak kada se osvrćemo i shvatamo koliko nas umetnici oblikuju. Njegove predstave i serije ostaće zapisane u istoriji, ali ono što je još važnije – ostaće u sećanju ljudi koji su ga voleli. Njegovo ime možda nikada nije bilo na vrhu tabloida, ali zato će zauvek ostati u srcima publike i kolega kao simbol skromne veličine i istinske posvećenosti umetnost
