U danasnjem clanku cemo se osvrnuti na, jednu dirljivu priču koja nas podseća na to da prava vrednost čoveka nikada ne treba da se meri imovinom, već veličinom srca i spremnošću da se učini dobro čak i kada to zahteva ličnu žrtvu. U vremenu kada se ljudi često procenjuju po onome što imaju, a ne po onome što jesu, ovakve priče deluju gotovo nestvarno, ali upravo zbog toga imaju moć da probude savest i podsete nas na zaboravljene vrednosti.
Ovo je priča o starici po imenu Nana Emina, ženi skromnog života i još skromnijih potreba. Živela je povučeno, gotovo neprimetno, u staroj bosanskoj kući na padini, gde su zime bile duge i hladne, a leta kratka i tiha. Njena kuća bila je trošna, zidovi ispucali, a nameštaj oskudan, ali u toj kući je postojalo nešto što je Eminu vezivalo za prošlost i davalo joj osećaj dostojanstva – veliki, ručno tkani bosanski ćilim. Taj ćilim nije bio samo predmet.
Bio je miraz koji je donela u brak, uspomena na pokojnog muža, simbol identiteta i jedina stvar koja je unosila toplinu i boju u njen dom. U njemu su bile utkane godine života, rad, ljubav i bol, sve ono što je činilo Emininu priču.
Iako siromašna, Emina nikada nije smatrala da je njen život prazan. Imala je svoje navike, tišinu koja joj je prijala i veru da dobrota, čak i kada je mala, ima smisla. Dane je provodila skromno, a večeri uz slabo svetlo, sedeći na svom ćilimu koji joj je bio i uteha i podsetnik da je nekada imala više, ali da joj to nije bilo presudno za sreću.
U neposrednoj blizini njene kuće živeo je Tarik, mlad čovek sa suprugom narušenog zdravlja i troje male dece. Bio je vredan i pošten, radio je na građevini i trudio se da obezbedi porodici sve što može. Međutim, te zime sudbina mu nije bila naklonjena. Ostao je bez posla, dugovi su se gomilali, a nevolje su se nizale jedna za drugom. Siromaštvo je polako ulazilo u njegov dom, a briga mu se mogla videti na licu.
Jednog hladnog petka, Emina je kroz prozor ugledala prizor koji ju je duboko potresao. Ispred Tarikove kuće stajali su radnici elektrodistribucije, spremni da isključe struju zbog neplaćenih računa. Tarik je stajao bos na snegu, u papučama, moleći ih da sačekaju. Govorio je da ima malu decu, da će platiti čim bude mogao, da će bez struje i grejanja deca patiti. Njegov glas je drhtao, ali pravila su bila neumoljiva. Radnici su samo odmahivali glavom, jer su i oni radili svoj posao.
- Emina se povukla u kuću, sa teškim osećajem u grudima. Dobro je znala šta znači zima bez toplote i svetla. U njenim mislima smenjivale su se slike prošlih teških dana. Pogled joj je pao na ćilim. Šare su kao da su pričale priču o njenom životu, o radosti i gubicima, o istrajnosti i prihvatanju sudbine. Tada je čula plač dece iz susedne kuće. Taj zvuk presekao je svaku dilemu.
Bez mnogo razmišljanja, donela je odluku koja je bolela, ali je bila ispravna. Smotala je ćilim, napregla svoja stara leđa i izašla na zadnja vrata, ne želeći da je iko vidi. Znala je da, ako se zaustavi ili počne da razmišlja, možda neće imati snage da uradi ono što je naumila.
Kod lokalnog trgovca starinama dočekala ju je hladnoća, ne samo u vazduhu već i u pogledu. Trgovac je znao pravu vrednost ćilima, ali je prepoznao i Emininu nevolju. Ponudio joj je sumu znatno manju od one koju je ćilim zaista vredeo. Emina se nije cenjkala. Nije pitala. Samo je rekla da žuri. U tom trenutku novac joj nije značio dobitak, već sredstvo da nekome pomogne.
Sa novcem u rukama, otišla je pravo do radnika elektrodistribucije i platila ceo dug, do poslednjeg feninga. Nije tražila zahvalnost, niti da iko zna šta je učinila. Jedina želja bila joj je da deca ne budu u mraku i hladnoći. Kada je Tarik izašao iz kuće, Emina je već bila nestala u svojoj avliji.
Vest se ubrzo proširila mahalom, ali umesto poštovanja, Emina je doživela osudu. Komšije su govorile da je naivna, da je luda i da ne zna da čuva ono malo što ima. Najglasnija među njima bila je Senada, koja je otvoreno ismevala Emininu odluku. Emina je sve to slušala u tišini. Nikada nije rekla Tariku istinu. Rekla mu je da je dug platila neka nepoznata osoba, jer nije želela ni priznanje ni pohvalu.
Ova priča nije samo o jednom prodatom ćilimu. Ona je priča o ljudskosti, o izborima koje pravimo kada niko ne gleda i o tome kako se iskrena žrtva, kad-tad, vrati, često na način koji prevazilazi sva očekivanja. Nana Emina je možda izgubila svoj najvredniji predmet, ali je sačuvala ono što je najvažnije – čisto srce i dostojanstvo, ostavljajući primer koji i danas može da nas nauči šta znači biti istinski bogat.
