Uloga roditelja zna ponekad biti veoma zahtjevna i scrpljujuća , posebno kada je riječ o ulozi majke. Često žene , nakon što postanu majke izgube sebe , svoje potrebe zanemaruju a potrebe djeteta i porodice stavlja ispred svojih. U današnjem članku Vam donosimo jednu takvu ispovjest.
Svi su mi govorili da je majčinstvo najlepše doba u životu. Da nema ničeg uzvišenijeg od trenutka kada u naručje primiš svoje dete, kada prvi put čuješ njegov plač, kada te pogleda onim nevinim očima. Rekli su mi da ću tada zaboraviti sve – bol, strah, umor. Da će sve nestati u trenu i da ću samo plakati od sreće. I ja sam verovala u to. Pripremala sam se, maštala o bebi, o nama kao porodici. Kupovala sam sitnice, sređivala sobu, gledala one savršene fotografije nasmejanih mama sa decom i mislila: „To ću biti ja.“
A onda je stvarnost stigla – tiha, surova i teška.
Porodila sam se, i da, prvi trenutak bio je čudo. Ali već sledeći dan donio je nešto što niko nije spominjao. Umor koji me lomio, bol u telu, hormoni koji su divljali. Plakala sam bez razloga, imala osećaj da ne znam šta radim. Moje dete plakalo je satima, a ja nisam znala kako da ga umirim. Noći su bile beskrajne, dani mutni i teški. Svi su govorili: „Uživaj, to su najlepši trenuci!“ A ja nisam mogla. Osećala sam se krivom jer ne osećam to „blaženstvo“ o kojem svi pričaju.
Suprug je u početku bio uz mene, ali s vremenom sam primetila da ga sve više nema. Govorio je da mora da radi, da mu je teško, da i on ima svoje obaveze. Možda je i imao, ali ja sam ostajala sama – sa detetom, mislima i strahovima. Kada bi došao kući, gledao bi me kako izgledam: raščupano, iscrpljeno, uplakano. I umesto da me zagrli, počeo je da ćuti. Tišina je postala naš novi jezik.
A onda se jednog dana sve slomilo.
Bila je to obična poseta svekrve. Došla je da „pomogne“, ali njena pomoć više je ličila na kritiku. Govorila je kako dete ne smem držati tako, kako treba da spava duže, kako ja sigurno nešto radim pogrešno. Svaka njena reč bolela me je kao nož. Ćutala sam, gutala suze, pokušavala da ne reagujem. Nadala sam se da će suprug stati uz mene, da će makar jednom reći: „Pusti je, dobro radi.“ Ali nije.
Umesto toga, čula sam kako joj tiho, ali dovoljno glasno kaže:
„Znaš, mama, ona baš i nije kao druge žene. Nekako… ne snalazi se.“
U tom trenutku sve se u meni raspalo. Nisam mogla da verujem da su to njegove reči. Čoveka s kojim sam delila život, s kojim sam planirala porodicu, koji je bio tu dok sam rađala. On, koji je video moje suze, moju borbu, moj trud – rekao je da se ne snalazim. Kao da nisam dovoljno dobra majka, kao da nisam dovoljno žena.
Te noći nisam spavala. Gledala sam dete kako spava, malo biće koje nije tražilo ništa osim ljubavi. I shvatila sam da moram biti jaka. Ne zbog njega, ne zbog svekrve, nego zbog tog malog bića koje zavisi od mene.
Majčinstvo nije samo osmeh i zagrljaj. To je i suza u tri ujutru, i strah da nisi dovoljno dobra, i borba sa sopstvenim telom i mislima. To je učenje iz dana u dan, padanje i ustajanje. A najteže u svemu tome je kad nemaš podršku onih koji bi trebali biti tvoje utočište.
Danas, kad pogledam unazad, više se ne ljutim. Možda on tada nije znao koliko me te reči bole. Možda nije razumeo šta znači proći kroz sve to. Naučila sam da snagu ne tražim spolja, nego u sebi. Da majčinstvo nije savršena slika s interneta, nego istinska ljubav – i prema detetu i prema sebi.
Jer, iako sam tada prolazila kroz pakao, iz njega sam izašla jača. I sada, kada mi dete potrči u zagrljaj, znam da sve što sam preživela imalo je smisla.
