Narodna verovanja i običaji oduvek su imali posebno mesto u životima naših predaka. U staroj srpskoj tradiciji postojali su mnogi rituali kojima su ljudi prizivali sreću, zdravlje, ljubav i blagostanje, a jedan od najzanimljivijih među njima bio je onaj vezan za privlačenje novca u kuću.
Naši preci su duboko verovali da novac ima svoju energiju i da se prema njemu mora ophoditi s poštovanjem, kao i da postoje određeni postupci koji mogu otvoriti put ka obilju i blagostanju.
Ovaj stari običaj prenosio se s kolena na koleno, a posebno je bio ukorenjen u seoskim sredinama gde se verovalo da priroda, kuća i čovek čine jednu neraskidivu celinu. Smatralo se da kuća, kao ognjište porodice, ne sme da bude prazna, jer praznina priziva siromaštvo. Zato su ljudi na različite načine nastojali da obezbede da uvek bude nečega u kući – makar komad hleba, zrno žita ili sitan novčić.
Jedan od najpoznatijih običaja za prizivanje novca bio je vezan za prag kuće. Naši preci su verovali da prag nije samo ulaz u dom, već i simbol granice između spoljnog sveta i porodičnog ognjišta. Zbog toga se ispod praga često ostavljao metalni novčić. Verovalo se da će taj novčić privlačiti druge, kao magnet, i da nikada u kući neće nestati para. Kada bi neko gradio novu kuću, domaćin je uvek stavljao novac ispod temelja ili praga, kako bi obezbedio da u toj kući uvek bude bogatstva i sreće.
Postojao je i običaj da se prvog dana u mesecu obavezno u ruke uzme novac, i to ujutru, čim se ustane iz kreveta. Smatralo se da će na taj način ceo mesec biti ispunjen finansijskom sigurnošću i da će novac „dolaziti“ lakše. Neki su čak stavljali novac ispod jastuka na prelazu iz stare u novu godinu, kako bi se osiguralo da narednih dvanaest meseci bude plodonosno i srećno.
Veliku pažnju pridavali su i tome kako se rukuje novcem. Nije bilo dobro prosipati ga po kući ili ostavljati prazne novčanike. Verovalo se da novčanik mora uvek imati barem jednu paru, jer prazan novčanik priziva siromaštvo. Kada bi se davao poklon, često se uvek ubacivao i mali novčić, jer se verovalo da tako dar „ima dušu“ i da će osobi kojoj je namenjen donositi sreću i napredak.
Još jedan stari običaj bio je vezan za hleb i so – simbole života i blagostanja. Kada bi se unosio hleb u novu kuću, domaćin bi pored njega uvek unosio i novac. To je bila jasna poruka da će u toj kući biti i hrane i para, i da se nikada neće osetiti glad ni nemaština. Često bi žene, dok mese hleb, znale da stave metalni novčić u brašno ili pored korita, verujući da će hleb tako nositi energiju blagostanja i privlačiti dobit.
Osim toga, veliki značaj imao je i trenutak kad se prvi put uđe u tuđi dom. Smatralo se da je lepo i poželjno poneti sitan novac i staviti ga domaćinu negde na sto, jer time gost priziva sreću i obilje u tu kuću. Isto tako, ako bi neko selio u novu kuću, prvi ulazak uvek je morao da bude s novcem u rukama.
Naši preci su verovali da novac voli red i čistoću. Zato se nikada nije ostavljao na prljavom mestu, niti se prosipao po podu. Novac se čuvao pažljivo, slagao i držao na svetlom i suvom mestu. Verovalo se da takav odnos prema novcu pokazuje poštovanje i da će on, zahvaljujući tome, uvek dolaziti u obilju.
Iako danas mnogi ove običaje posmatraju kao deo narodne tradicije i folklora, zanimljivo je da mnogi i dalje nesvesno primenjuju neka od ovih pravila. Mnogi ljudi i danas ne vole da drže prazan novčanik, stavljaju novac pod jastuk za Novu godinu ili ostavljaju sitan novčić u kući verujući da će im doneti sreću.
Ovaj stari srpski običaj pokazuje koliko su naši preci cenili simboliku i verovali u moć rituala. Njihova uverenja govorila su da novac nije samo sredstvo za život, već i simbol energije, obilja i povezanosti s prirodom i sudbinom. Bez obzira da li verujemo u to ili ne, jedno je sigurno – naši preci su kroz ovakve običaje negovali nadu, zajedništvo i veru da blagostanje nikada neće napustiti njihov dom.
