Zadušnice su posebni dani u srpskoj tradiciji kada se odaje počast preminulim članovima porodice i prijateljima. Ovaj dan nosi duboko duhovno značenje, jer je posvećen molitvama za dušu pokojnika i sećanju na njihove živote.
Iako je zadušnice prvenstveno duhovni trenutak, tokom godina razvili su se različiti običaji vezani za ovaj praznik, a mnogi vernici posećuju grobove i donose određene darove kao znak poštovanja. Pored sveća i cveća, često se donose i hrana i piće, ali crkva ukazuje na to da takvi običaji nisu u skladu sa suštinom pravoslavnog pomena.
Tradicija donšenja hrane na groblje, naročito trpeza na grobu, postala je sve prisutnija u mnogim krajevima Srbije. Međutim, crkva upozorava da preterivanje u ovim običajima može pomutiti duhovnu dimenziju pomena. Naime, osnovna hrišćanska dužnost je molitva za dušu preminulog, a ne prekomerno konzumiranje hrane i pića na grobu. Iako je običaj doneti nešto hrane kako bi se obeležio pomen, crkva se protivi pretvaranju zadušnica u gozbu, jer to može skrenuti pažnju sa istinske suštine ovog dana.
U pravoslavnom učenju, na dan sahrane, kao i na pomenima tokom godine, donosi se određena hrana koja ima simbolički značaj. Jedan od ključnih elemenata je pšenica, koja je obarena i zaslađena medom, poznata kao koljivo. Pšenica je simbol života koji se ponovo rađa, jer se, iako posađena u zemlju, iz nje razvija novi život. Uz pšenicu, donosi se i vino koje se preliva, a sve to predstavlja veru u večni život i spasenje. Takođe, donosi se hleb, koji se lomi i daje prisutnima, uz molitve za pokojnika. Med koji se koristi za prelivanje hleba takođe ima svoje simboličko značenje, jer nas podseća na slast večnog života.
Iako je donosenje hrane i pića na groblje postao raširen običaj, crkva naglašava da je važno razdvojiti ono što je duhovno od običaja koji nemaju vezu sa molitvom i sećanjem na pokojnika. Hrana i piće, u tom smislu, ne bi trebalo da budu centralni deo pomena. Često se događa da se tokom pomena previše hrane iznese, a umesto tihih molitvi i sećanja na pokojnika, razgovori skrenu u pravcu banalnih tema, čak i prepirki. Takve situacije mogu potpuno izgubiti smisao i duhovnu vrednost koju zadušnice treba da imaju.
- Ovaj fenomen preterivanja tokom pomena i zadušnica postao je predmet kritike crkve. Sveštenici upozoravaju da obitelji ne treba da se fokusiraju na prekomerne trpeze i gozbe, već da je bitno održati dostojanstvo i poštovanje prema pokojniku. Ponekad, u pokušaju da se dostojanstveno obeleži dan sećanja, ljudi sklone preterivanju, pa se dan posvećen pokojnicima pretvori u dan zabave i rasprava. To nije samo u suprotnosti sa učenjima crkve, već i sa samom suštinom sećanja i poštovanja prema preminulima.
Običaj raskošnih večera i pića, koji je u poslednje vreme sve više prisutan, smatra se neprikladnim i u kontrastu je sa verom. Zadušnice treba da budu dan kada porodica i prijatelji dođu zajedno, u tišini i molitvi, kako bi se setili života onih koji više nisu sa njima. Umesto da dan sećanja postane razlog za ispunjavanje stola hranom i alkoholom, trebalo bi da bude vreme kada se u tišini i miru obeleži uspomena na one koji su nas napustili.
Kada se dogodi smrt voljene osobe, važno je obratiti se duhovniku i potražiti njegov savet kako da se postupi u skladu sa verom. On može uputiti porodicu na pravilno izvođenje pomena, naglašavajući značaj molitve, poštovanja i skromnosti. U svakom slučaju, važno je da se ne zaboravi osnovna svrha zadušnica: molitva za dušu pokojnika, sećanje na njegove dobre postupke i život koji je živeo, a ne preterivanje u spoljašnjim obredima koji mogu izbledeti duhovnu vrednost dana.
- Zadušnice treba da ostanu dan molitve, poštovanja i dostojanstva. Bez obzira na običaje koji se razvijaju tokom vremena, suština treba da bude u sećanju na preminule i molitvama koje im pružaju mir u večnom životu.
