Poslednjih dana digla se velika prašina oko izabranog predstavnika Srbije koji će predstavljati našu zemlju na Evroviziji 2024. . Izbor pobednika je rezultiralo široko rasprostranjenim poznavanjem pesama Breskvice i Teye Dorine, čak i među onima koji obično ne prate takmičenje za Pesmu Evrovizije. Natalijina pobednička pesma predstavljala je cvet ramonde, koji ima veliki značaj kao simbol preporoda Srbije nakon nedaća Prvog svetskog rata.
Ramonda se dugo povezivala sa moći vaskrsenja, konceptom koji je prvi opisao ruski botaničar Pavel Černjavski 1928. godine. Legenda kaže da je kobnog dana nenamjerno srušio čašu vode, zbog čega je prolila na herbarijum u kojem se nalazila Natalijina spljoštena ramonda. Biljka je bila osušena nevjerojatnih godinu i po dana. Na njegovo zaprepaštenje, kada je sutradan otvorio herbarijum, nekada potpuno isušena biljka je nekim čudom oživela. Samo spominjanje Lile Ramonde izazvalo je val emocija, ostavivši mnoga pitanja, pa čak i suze. Sve je počelo jednim naizgled običnim pitanjem: Srbi, zašto vas nije sramota? Kompletan komentar prenosimo bez ikakvih propusta. Pozdrav moji sunarodnici Srbi u ovo nemirno jutro. Kao ponosni potomak dvojice Solunjana, ne mogu a da ne postavim jednostavno, ali duboko pitanje – Kako ne osećate stid? Iako mogu da shvatim vašu sklonost ka alternativnim melodijama i temama, jednostavno ne mogu da shvatim zašto biste imali smelosti da oklevetate pesmu koja je posvećena tako dubokoj patnji. Nemam želju da razumijem vaše obrazloženje, bez obzira koliko vam se to ne sviđa. Moji preci mi nisu dali nasleđe patnje i ponosa.
Ja posmatram i razmišljam kako su bili bez izvinjenja, a vi izražavate kajanje. Nedostaje vam sposobnost da vas pokreće saosećanje, jer nemate srce. Bićete obavešteni ako posedujete sve što želite. Međutim, ja sam ovdje da vam pomognem, poštujući naslijeđe i mojih i vaših djedova, kako biste osigurali da ne narušite njihov cijenjeni ugled. Posmatrajte zamračeno nebo i čujete opsjedajuće jauke pustoši. Naši preci i zemlja srpska su bili blagosloveni da postoje pod ovako veličanstvenim nebom. Sami, okruženi sivilom, bili su napušteni, prepušteni sami sebi. Isti ti hrabri preci prešli su podmukli teren, okovani oštrim stiskom zime, bez hrane i odgovarajuće obuće na svom putu ka vječnosti. Na usamljenom kamenu usred ogromnog mora, oni stoje, ranjeni i izmučeni, čekajući s nepokolebljivom vjerom i nadom, i smrt i život.
U ovom moru su našli svoj posljednji počinak, zagrljeni dubinama plave grobnice, a njihovi mladalački glasovi zauvijek utihnuli. Daleko iza visokih planina, blistavi sjaj njihove domovine strpljivo čeka dolazak svojih drugova, koje su na umornim plećima nosili, ne samo za sebe nego i za one koje su ostavili, plutajući u nemilosrdnom moru, vičući od bola . Kroz svoj trud i patnju, oni nose težinu svoje pale braće, a njihovi koraci odjekuju odjekujući jecanjem. Ipak, usred ove pustoši, izranja tračak nade, nepopustljiv i nežan, hrani neplodnu zemlju, dok se ljubav i znoj mešaju sa vodama smrti. Teodora, zajedno sa vašim timom, izražavam beskrajnu zahvalnost u ime mojih djedova i naših predaka za molitvu koja obuhvata suštinu rasta kroz ljubav, podsjećajući nas na našu preživjelu braću i sestre i zemlju koju su nam za amanet povjerili obećanja. Komentar, koji je dobio podršku brojnih pojedinaca i suočen s kritikama drugih, naglašava otpornost ljubavi čak i u najočajnijim okolnostima. Služi kao snažan podsjetnik da se nada može pojaviti, čak i pred naizgled nepremostivim izazovima.
