U Americi je surogat majcinstvo itekako poznato. Naime , mnoge zene koje iz nekog razloga ne mogu da iznesu trudnocu , odlucuju se upravo na surogat majcinstvo. Cak je i prva poznata licnost sa nasih prostora postala majka pomocu surogat majcinstva , a to je Marija Serifovic. U nastavku danasnjeg clanka , donosimo vam jednu pricu vezanu za ovu temu.
Bolnički hodnik je mirisao na varikinu i ugašene nade. Stajala sam pored prozora, pritiskajući čelo uz hladno staklo, dok je iza mene medicinska sestra tutnjajući gurala kolica sa lekovima. U mom naručju je bio zavezljaj – topao, težak i potpuno, katastrofalno nepotreban bilo kome osim meni. Ili čak meni? Još nisam znala.
Nije se zvao Adrokam, kako je Marina planirala. Dokumenti koje su mi gurnuli da potpišem pre pola sata imali su crticu u polju „ime“.
„Jeste li sigurni da želite da uzmete dete?“ upitala je šefica odeljenja, gledajući me preko naočara. Njen pogled je bio mešavina sažaljenja i gađenja, kao da nisam žrtva okolnosti, već saučesnik u nekom gnusnom zločinu.
„Roditelji… biološki roditelji su se odrekli svojih prava. Pravno gledano, to je komplikovan proces, ali u stvarnosti, oni su ga jednostavno ovde napustili.“
Pogledala sam bebu. Uvojak kose je izvirao ispod flanelskog ćebeta. Vatreni. Bakarni. Crveni, kao jesenje lišće, kao rđa na staroj ogradi, kao kosa našeg dede Stepana.
„Vodim ga“, prohripeo je moj glas, kao da sam ćutala čitavu večnost. „On je moj sestrić.“
Pre samo tri dana sve je bilo drugačije. Marina, moja „savršena“ starija sestra, sedela je na ivici mog bolničkog kreveta i držala me za ruku dok su mi kontrakcije kidale telo. Njen muž Igor koračao je po sobi, nervozno trljajući skupi sat na zglobu. Razgovarali su o budućnosti. O tome kako će opremiti dečiju sobu u svojoj seoskoj kući, kako će angažovati najbolju dadilju, kako ćemo svi zajedno leteti na Maldive kada se oporavim.
„Ti si naša spasiteljka, Lenka“, šapnula je Marina, brišući mi znoj sa čela mirisnom maramicom. „Zauvek smo ti dužni. Stan je tvoj, baš kao što smo se dogovorili. Novac je na računu. Samo rodi zdravu bebu.“
- Porodila sam se. Zdravog, snažnog dečaka, teškog dva kilograma i dvesta grama. Ali kada je babica podigla vrišteću bebu i pokazala je srećnim roditeljima, tišina je progutala sobu. Teška, pamučna tišina, strašnija od bilo kog vriska.
Marina je prebledela. Igor se ukočio, kao da ga je neko udario u stomak.
„Šta je ovo?“ upitao je tiho, pokazujući prstom ka bebinoj glavi.
„Tatina kosa! Riđokosi dečak!“ rekla je babica radosno, ne primećujući napetost.
Marina je pustila moju ruku. Njeno lice, obično tako lepo i doterano, izobličilo se u grimasu kakvu nikada ranije nisam videla. To nije bilo razočaranje. To je bilo gađenje.
„Riđokosa…“, procedila je. „U našoj porodici nema riđokosih, osim mog dede alkoholičara. Igore, ovo je greška. Ovo ne može biti naš embrion.“
„To je genetika“, pokušala sam slabo. „Deda Stepan je bio riđokos.“
Igor se nagnuo bliže, gledajući dete kao pokvarenu robu.
„Platili smo elitni genetski materijal“, rekao je hladno. „Garantovano bez defekata. Nismo naručili klovna.“
„Ovo je živo dete“, prošaputala sam. „Vaš sin.“
„Nama to ne treba“, rekla je Marina i već se okretala. „Odbijamo.“
Otišli su. Bez vike, bez drame. Samo su izašli, ostavljajući me sa krvlju, suzama i detetom koje se nije uklapalo u njihove planove.
Sada sam stajala ispred porodilišta. Telefon mi je vibrirao u džepu – stanodavac iz stana koji sam napustila, uverena da se selim u garsonjeru koju mi je sestra obećala. Na kartici mi je ostalo tek za taksi i nekoliko pakovanja pelena. Ugovor o surogat majčinstvu, potpisan „porodično“, bez notara, bio je bezvredan papir.
Pogledala sam bebu. Spavao je, usne su mu bile blago napućene, trepavice riđe kao plamen.
„Pa, Riđi“, šapnula sam. „Izgleda da smo sami.“
Nisam imala kuću, posao ni ušteđevinu. Devet meseci sam živela u njihovoj bajci, verujući da je to briga. A bila sam samo inkubator.
Pozvala sam Marinu. Pretplatnik je bio nedostupan. Blokirali su me. Kao da nikada nisam postojala.
Krenula sam niz stepenice. Decembarski vetar me je šibao po licu. Automobili su prolazili, srećne porodice su se smejale. A ja sam išla ka autobuskoj stanici, štiteći svoje „neispravno“ dete telom, prvi put shvatajući da, uprkos svemu, nikada nisam bila jača.
