Nekada su zajedno prolazili kroz svijet, ruku pod ruku, u tišini koja je govorila više od reči. Ona je bila njegova svetlost, a on je bio njen oslonac. Njihov brak bio je sve što je znao, a ljubav koju su delili bila je duboka i neprolazna. Kad je iznenada otišla, sve se promenilo. Ni vetar nije bio isti, a svaki dan je postao težak pod težinom njenog odsustva.
Njegovo ime bilo je Aleksandar, a njeno – Milena. Njihova priča bila je jedno od onih koje nisu tražile puno da bi bile savršene, ali su imale svoju lepotu. Godine su prolazile, ali Aleksandar nije mogao da prežali njenu smrt. Svake nedelje, bez izuzetka, donosio je crvene ruže na njen grob. To je bio njegov način da održava vezu, da pokaže da je voli i da je nije zaboravio.
Ali jednog dana, dok je prolazio pored groblja, primetio je nešto što ga je iznenadilo. Ruže koje je ostavio na njenom grobu, nestajale su. Počeo je da postavlja pitanje, ali nije imao odgovore. Mislio je da možda vetar nosi latice, možda je neko nepažljivo pomerio cvetove. Međutim, nakon nekoliko nedelja, nije mogao više da ignoriše činjenicu da su crvene ruže nestajale iznova i iznova.
Postao je odlučan. Sledeće nedelje, postavio je kameru ispred groba, odlučan da sazna ko uzima te ruže. I čekao je. No, ono što je video bio je nešto što nikada nije mogao da zamisli. Na snimku je bio dečak, možda desetak godina star, sa smeškom na licu, koji je pažljivo uzeo ruže i položio ih na neko mesto. Ali ono što ga je zaista zapanjilo bio je medaljon koji je dečak nosio. Medaljon je bio identičan onome koji je Milena nosila tokom njihovog braka. Bio je to simbol njihove ljubavi, simbol njihove prošlosti.
Bez obzira na uznemirenost, Aleksandar nije mogao da ostane ravnodušan. Osećao je da mora da sazna više. Sledeće nedelje, odlučio je da sačeka. Kad je dečak ponovo došao, Aleksandar je prišao polako, s pažnjom, kako ne bi uplašio tog malog momka. “Ko si ti?”, upitao je tiho.
Dečak je stajao nekoliko trenutaka, kao da traži pravu reč. “Zovem se Luka”, rekao je tiho. “Moja mama je… ona je… umrla.”
Aleksandar je osjetio kako mu srce poskoči. “Kako to misliš, tvoja mama?”, pitao je, već naslućujući nešto što nije želeo da prihvati. Luka je podigao ruku i pokazao medaljon.
“To je moj medaljon”, rekao je tiho. “Mamu mi je dala, pre nego što je otišla. Nikada nije pričala o tome mnogo, ali je rekla da me voli.”
Srce mu je stalo. Milena, njegova voljena Milena, imala je još jednog sina. I to nije bio samo njen sin, to je bio sin kojeg je ona davno dala svojoj majci na staranje, jedan od onih neizrečenih, duboko skrivenih delova njenog života. A sada, stajao je tu, pred njim, dečak koji je nosio njenu ljubav, ali i njenu tugu.
Aleksandar je pokušao da se saberu, ali je u njemu bio vrtlog emocija. Kako mu reći da je upravo otkrio nešto što bi promenilo sve što je znao o ženi koju je voleo? Tajne koje je ona nosila sa sobom, koje je sačuvala do samog kraja.
“Zašto si dolazio ovde?” upitao je Aleksandar, duboko u sebi osećajući da je vreme za odgovore.
“Zato što… zato što sam znao da je ona moja mama”, rekao je Luka, gledajući ga tužno. “Ali nisam mogao da je zadržim, nisam mogao da je sačuvam.”
Aleksandar nije znao šta da kaže. U tom trenutku, nije znao da li da se naljuti, da oprosti, da voli. A onda je shvatio. Luka nije bio samo dečak kojeg je Milena volela. On je bio deo nje, deo njihove prošlosti. On je bio tihi dokaz ljubavi koja je postojala pre njega. Luka je nosio deo njenog života, deo nje.
Na kraju je Aleksandar pružio ruke prema Luki, povukao ga u zagrljaj, kao da je to nešto što je oduvek trebalo da uradi. Luka je slegnuo ramenima, ali je znao da je pronašao mesto u srcu ovog čoveka, koji je bio spreman da ga prihvati, kao deo svoje porodice. Aleksandar je pogledao u nebo i pomislio na Milenu. Njenu ljubav nije mogao da zadrži samo za sebe.
U tom trenutku, istina, iako bolna, donela je isceljenje. Ova nova stvarnost, sa svim svojim tajnama i otkrićima, bila je bolna, ali bila je i početak nečega novog. Aleksandar nije mogao da se okrene prošlosti, ali mogao je da pomogne ovom dečaku da izgradi budućnost.
Kroz Luka, Aleksandar je pronašao mir. Iako nikada nije mogao da vrati Milenu, u njemu je sada bio deo nje, deo koji nije mogao da bude oduzet. Tajne su bile otkrivene, ali ljubav je, na kraju, bila ta koja je izlečila.
