Rođena je u velikoj muslimanskoj porodici, u kojoj su tradicija i stroga pravila igrala veliku ulogu u svakodnevnom životu. Takve porodice bile su poznate po tome što su se oslanjale jedni na druge, poštovale običaje i nastojale da sačuvaju ugled pred društvom.
U tim okvirima odrastala je i ona, povučena i nežna devojka, ali i dovoljno jaka da u tišini podnosi sve što život donese. Njena sudbina, međutim, ispisala je stranicu toliko bolnu da je potresla ne samo one najbliže, već i čitavu Srbiju.
Imala je mnogo braće i sestara, a posebno je bila vezana za jednu sestru, koja je još u ranoj mladosti odlučila da promeni ime. Razlog nije bio ni lak ni jednostavan. Ta sestra, suočena s pritiskom sredine i strahom da bi mogla da naruši ugled porodice, odlučila je da izabere ime koje će manje isticati njeno poreklo. Nije to bio hir, već očajnički pokušaj da se uklopi, da se ne oseća kao teret roditeljima i da ne izazove podsmeh okoline. Iako je ta odluka mnogima delovala strogo, pa čak i nelogično, u njenom srcu nosila je strah i želju da zaštiti one koje najviše voli.
Sestra, koja je promenila ime, često je govorila da oseća kako će njihovu porodicu zadesiti nesreća. Niko nije pridavao veliku pažnju njenim slutnjama, smatrajući ih običnim brigama i preuveličavanjem. Ali ona je u sebi nosila nemir, kao da je predosećala tragediju. Govorila je tihim glasom da se boji onoga što dolazi, da joj noću san ne da mira i da oseća težinu u grudima svaki put kada se seti budućnosti. Njene reči tada nisu bile ozbiljno shvaćene, jer ko još veruje u slutnje dok život teče svojim tokom?
A onda se dogodilo ono najstrašnije. Vesti o jezivom događaju, tragediji koja je zaustavila dah čitave Srbije, proširile su se brzinom svetlosti. Ljudi su bili šokirani, nisu mogli da poveruju da je baš ona bila u središtu nemilog događaja. Njeno ime, njeno poreklo i njena životna priča iznenada su postali deo javne rasprave. Tragedija je obavila porodicu velom bola i stida, a istovremeno izazvala talas saosećanja i tuge među onima koji su slušali i čitali o njoj.
Za roditelje je to bio udarac od koga se teško oporavlja. U kulturi u kojoj ugled znači sve, oni su se suočili s dvostrukim teretom – ličnim gubitkom i javnim osudama. Njihova kuća, nekada puna života i smeha, pretvorila se u mesto tišine i suza. Majka je danima odbijala da jede, dok je otac ćutke sedeo i gledao u pod, nemoćan da pronađe reči utehe. Braća i sestre su se okupljala, ali među njima više nije bilo one radosti iz detinjstva, već samo bolna pitanja bez odgovora.
Sestra koja je promenila ime osećala je teret veći od svih ostalih. Njene slutnje, koje niko nije uzeo za ozbiljno, sada su postale stvarnost. Osećala je krivicu, kao da je mogla da spreči ono što se desilo. Njeno srce bilo je slomljeno, a bol koju je nosila činila ju je još tišom i povučenijom. Govorila je da će zauvek pamtiti dan kada je tragedija došla, jer je tada izgubila ne samo sestru, već i deo sebe.
Ljudi iz zajednice pričali su o tome dugo. Jedni su izražavali tugu i žaljenje, drugi su osuđivali, a treći pokušavali da razumeju. Priča o velikoj muslimanskoj porodici, o sestri koja je promenila ime i o tragediji koja je usledila, postala je simbol bola i patnje, ali i podsećanje da sudbina ponekad zna da bude nemilosrdna.
Na kraju, ostala je tiha uspomena – na devojku koja je volela život, na porodicu koja je želela mir i na sestru koja je predosećala ono što niko nije mogao da izbegne. Tragedija je promenila sve, ali je ostavila i pouku: da čovek nikada ne može pobeći od svoje sudbine, bez obzira na ime koje nosi ili na pravila koja pokušava da prati.
