Bio je to jedan od onih dana kada sam bila preopterećena. Radila sam prekovremeno, pokušavajući da završim sve zadatke na poslu, kad sam primila poziv od škole. Glas koji je došao s druge strane bio je zabrinut, i odmah sam znala da nešto nije u redu. „Vaša kćerka se ne osjeća dobro, ima visoku temperaturu, možete li doći po nju?“ Upala sam u paniku, jer sam bila trideset kilometara daleko, bez auta. Svaka sekunda mi je bila važna.
U trenutku sam pokušala da nađem rešenje. Nazvala sam svoju majku. Nije bila zaposlena, penzionerka je i obično je kod kuće. „Mama, možeš li, molim te, otići po Emmu? Ima temperaturu i čeka sama u školi“, zamolila sam je, s nadom da će mi pomoći. Međutim, s druge strane slušalice je zavladala tišina. Nakon toga je njen hladan glas odgovorio: „Nisam ti ja šofer, draga. Imaš muža, neka on ide.“ Iako sam pokušala objasniti da je muž na službenom putu, majka je ostala nesmiljena. „Onda si trebala bolje planirati“, odgovorila je i spustila slušalicu. Nije mi bilo jasno zašto nije mogla barem pokušati pomoći.
Tri sata kasnije, Emma je bila mokra, promrzla i tresla se od groznice. Moje srce je bilo slomljeno, ali nisam rekla ni riječ svojoj majci. Umesto toga, odlučila sam da joj pokažem šta znači biti roditelj i kakva odgovornost to nosi. Te večeri nisam mogla da spavam. Emma je bila u krevetu, koža joj je bila vrela, a obrazi crveni. Pedijatar je rekao da ima virus i da je dehidrirana jer je tri sata stajala na hladnoj kiši. Gledala sam je dok je spavala, i obećala sebi da ću je zaštititi ne samo od svijeta, nego i od ljudi koji bi trebali da je vole i brinu o njoj.
Nisam zvala majku. Znala sam da bi reagovala kao i obično, da bih opet čula da dramatizujem, da djeca moraju ojačati. Umesto toga, sledećeg jutra sam ustala, pripremila doručak za Emmu, skuhala joj čaj i poslala poruku svom ocu. „Tata, ne moraš birati stranu, ali znaš šta se desilo juče. Emma je bolesna jer mama nije htjela da je pokupi iz škole. Molim te, bar ti nemoj da dođeš danas“, napisala sam mu. Odgovorio je odmah: „Naravno, dušo, ali znaš da će se naljutiti.“„Pusti je da se naljuti“, odgovorila sam. „Vrijeme je da nauči razliku između pomoći i obaveze.“
Trećeg dana, Emma je bila nešto bolje. Ležala je u dnevnoj sobi, gledala crtani film i jela supu. Počela sam da se osjećam malo mirnije, sve dok nisam čula kucanje na vratima. Otvorila sam vrata i ugledala svoju majku. Njeno lice bilo je zabrinuto. „Zašto se tvoj otac ne javlja na telefon?“ pitala je odmah, bez da me je pogledala. „Možda zato što je zauzet“, odgovorila sam hladno. „Zauzet čime?“ pitala je ljutito. „Pa, trenutno je u bolnici sa Emmom. Rekla sam mu da je odvede na kontrolu dok završavam neke stvari“, odgovorila sam.
Vidjela sam da joj je u očima zavladao strah. „U bolnici? Šta joj je sad?“ pitala je. „Znaš ti vrlo dobro“, odgovorila sam. „Temperatura se vratila. Kaže doktor da su joj pluća zahvaćena jer je bila predugo na kiši. Tri sata, zar ne?“ Moja majka je postala blijeda. „Ali… nisam znala da je toliko ozbiljno“, odgovorila je. „Nisi htjela da znaš“, prekinula sam je. „Nije te bilo briga.“
Okrenula sam se da uđem unutra, a ona me uhvatila za ruku. „Molim te“, rekla je tiho, glasom koji više nije bio oštar, već pun griže savjesti. „Nisam mislila da će tako završiti.“ Pogledala sam je u oči. „Mama, ti si odabrala da ne dođeš. Moje dijete je bilo samo na kiši jer si ti mislila da je tvoje dostojanstvo važnije od njenog zdravlja. Ja sam to zapamtila. Emma je isto zapamtila. I sada ćeš ti zapamtiti da je izgubila nešto mnogo gore od temperature — tvoje povjerenje.“
Tri dana kasnije, kada je Emma već bila bolje, došla je po nju baka s igračkama i slatkišima. Međutim, Emma je samo rekla: „Neću ići s tobom, bako. Ti si me ostavila na kiši.“ Taj trenutak je bio najteži. Vidjela sam kako joj se lice slomilo, kako joj suze pune oči. „Dušo, nisam… nisam znala da ti je tako loše.“ Emma ju je samo pogledala i rekla: „Ali ja sam te zvala. Ti si rekla da nisi taksi.“
Moja majka je tada zaplakala, iskreno i bez srama. Sjela je na kauč i dugo šutjela. Prvi put otkad sam bila dijete, izgovorila je: „Izgubila sam osjećaj šta znači biti majka. Žao mi je.“ Tada su se stvari počele mijenjati. Ne potpuno, ali dovoljno. Više nije očekivala da joj sve oprostim, počela je da dolazi, da pomaže, ne iz obaveze, nego iz želje. I dok god budem živjela, pamtiću taj dan kad sam naučila da ponekad nije potrebno vikati, raspravljati se ili dokazivati. Ponekad samo treba pustiti tišinu da govori umjesto nas.
