Probudila sam se u tri ujutru, žedna kao da sam celu noć trčala. Hodala sam kroz polumrak dnevne sobe, trudeći se da ne lupam o nameštaj. Kuća je bila tiha, onako kako je obično bude kad je moj sin odsutan.
Navikla sam da ga čujem i kad spava – njegovo prevrćanje, tiho šuštanje pokrivača, ponekad kratko pričanje u snu. Te sitnice su mi uvek govorile da je tu, da je sve u redu. Te noći, međutim, tišina je bila potpuna.
Otvorila sam frižider i uzela flašu vode. U tom trenutku, dok sam stajala naslonjena na hladna vrata, čula sam nešto. Tiho, jedva primetno, kao da je dopiralo iz daljine. U prvi mah sam pomislila da mi se učinilo, ali onda sam jasno čula glas. Moj sin, njegov prepoznatljiv ton, pospan i blag:
„Mama… molim te ugasi svetlo…“
Voda mi se sledila u grudima. Pogledala sam ka hodniku koji je vodio do njegove sobe. Bila su upaljena samo mala svetla uz pod, ona koja se pale automatski kad prođete. U njegovoj sobi je, koliko sam znala, mrak. A i trebalo je da bude – jer on, naravno, nije tu. Otišao je na kampovanje toga popodneva. Video sam ga kako ulazi u autobus, kako mi maše, uzbuđen što ide prvi put bez mene. Nisam mogla da pogrešim. Nije bio u kući.
Ipak, glas je bio stvaran, toliko jasan da sam mogla da zamislim izraz njegovog lica dok to govori. Umorna, možda malo razdražljiva verzija njega. Pokušala sam da ubedim sebe da sam sanjala na nogama, da je to samo umor i tišina koja mi se poigrava sa mislima. Ali nisam mogla da ignorišem ono što sam čula.
Uputila sam se ka njegovoj sobi, svaki korak mi je odjekivao kao da koračam kroz prazan tunel. Vrata su bila odškrinutа, iako sam ih zatvorila ranije tog dana. Kao da je neko prošao kroz njih. Srce mi je lupalo prebrzo, ali nisam mogla da se zaustavim. Zašto bih? Ako je to zaista bio njegov glas, ako je… nekako… došao kući, morala sam da proverim.
Gurnula sam vrata dlanom. Sobu je ispunjavao mrak, onaj gusti, u kom se oblici stapaju i ne znaš šta gledaš. Prsti su mi tražili prekidač, ali se nisam usudila da ga pritisnem. Njegove reči su mi odzvanjale u glavi – molim te ugasi svetlo. Kao da je stajao tu, negde u uglu, ne želeći da ga zaslepi nagla svetlost.
Odlučila sam da se povučem. Nisam ni ušla do kraja, samo sam pogledala onako kako sam mogla i šapnula njegovo ime, tiho, nesigurno. Nije bilo odgovora. Samo onaj preteški mir.
Vratila sam se u svoj krevet, pokušavajući da se smirim, ubedim da sve to nije bilo stvarno. Ali čim sam legla i povukla pokrivač, nešto me je presekleo hladnim stezanjem kroz stomak – onaj nagli trenutak kad ti mozak poveže činjenice. Moj sin nije bio kod kuće. Nisam ga ostavila u svojoj sobi. Nisam čula njegov glas više putа.
To znači… šta god da sam čula, ko god da je to rekao, nije mogao biti on.
Ležala sam nepomično, osluškujući najmračniju tišinu svog doma. I taman kada sam pomislila da sam konačno smirila dah, nešto se ponovo oglasilo iz hodnika.
Korak. Nečiji… ali ne njegov.
Toliko spor da je zvučao kao da neko namerno želi da ga čujem. Da zna da sam budna. Da sam svesna.
I u tom trenutku shvatila sam da ne znam šta je gore – pomisao da sam čula nešto što ne postoji… ili činjenica da možda postoji, ali ne bi trebalo da bude ovde.
