Svake subote ujutru, dok se sunce polako dizalo iznad crvenog peska i vedrog neba Finiksa, Majkl Rouan prolazio je kroz kapije groblja Grinvud Hil noseći buket belih ljiljana. Radio je to bez izuzetka pune dve godine, sedamsto trideset dana, istim korakom, istim mislima i istim pitanjima na koja nikada nije dobijao odgovor. Groblje je u to doba bilo tiho, gotovo prazno, kao da je ceo svet zastao kako bi mu dozvolio da tuguje.
Nekada je Majkl bio čovek koji nije znao za mir. Bio je jedan od najuspešnijih preduzetnika u Arizoni, vlasnik lanca skladišta koji se širio od Finiksa do Tusona. Govorio je brzo, kretao se odlučno, planirao unapred. Sada je hodao sporije, pogrbljenih leđa, sa pogledom koji je stalno bio negde daleko. Bol ga je promenila iz korena, istrošila mu energiju i pretvorila dane u niz sivih ponavljanja.
Uvek se zaustavljao na istom mestu. Dva identična mermerna spomenika sa zlatnim slovima nosila su imena Ave i Lili Rouan. Njegove ćerke, bliznakinje, umrle su, kako je verovao, u istoj noći, kada su imale samo šest godina. Kleknuo bi, pažljivo obrisao hladni mermer krpom koju je nosio u džepu, položio ljiljane i tiho šapnuo: „Zdravo, devojčice moje. Tata je ovde.“
Pričao im je o svemu. O vremenu, o poslu koji je zapostavio, o sitnicama koje bi ih nekada nasmejale. Govorio je jer je ćutanje bilo nepodnošljivo, a razgovor sa prazninom jedini način da preživi dan.
Pre tragedije, njegov život je bio ispunjen planovima. Ava i Lili bile su njegova snaga, razlog zbog kog je radio do kasno i sanjao velike snove. Njegov brak sa Hanom se raspao tiho i bolno, kroz svađe i udaljavanje. Nakon razvoda, Hana je odvela devojčice u Novi Meksiko, tvrdeći da joj treba mirniji život. Majkl je sumnjao, ali je ćutao dokle god je mogao da ih viđa.
A onda je jedne noći zazvonio telefon. Nesreća. Požar. Neprepoznatljiva tela. Dokumenta koja se poklapaju. Majkl se sećao samo vožnje, ne puta. Sahrana je bila bela i previše tiha, kovčezi premali, a bol prevelik da bi je razumeo.
Dve godine kasnije, jedne subote nalik svakoj prethodnoj, dok je brisao prašinu sa spomenika, začuo je dečji glas iza sebe. Mršava devojčica stajala je nekoliko koraka dalje, stegnutih ruku i uplašenog pogleda. Rekla mu je nešto što mu je zaustavilo dah: da dve devojčice koje liče jedna na drugu žive u njenoj ulici. Da zna njihova imena. Da su žive.
Bes i očaj su se sudarili u njemu, ali nešto u njenim očima nije mu dalo da je otera. Dao joj je novac i zamolio je da ga odvede do te kuće. Put je bio kratak, ali mu se činio beskonačnim. Plava, oronula kuća stajala je pred njim kao loš san.
Vrata je otvorila Hana. Živa. U dnevnoj sobi, dve devojčice su sedela na sofi. Kada ih je ugledao, Majkl je pao na kolena. Zvuk koji je ispustio bio je mešavina plača i smeha, nečega slomljenog što se ponovo sastavlja.
Istina je izašla u fragmentima. Dugovi, pretnje, ljudi od kojih je Hana bežala. Lažna nesreća, lažni dokumenti, dve godine skrivanja. Majkl je shvatio da je sahranjivao prazne kovčege i razgovarao sa kamenom, dok su mu deca bila živa.
Te večeri ih je odveo kući. Vila u Severnom Finiksu, prazna dve godine, ponovo je disala. Devojčice su bile zbunjene, uplašene, ali tu. Potražio je pomoć stručnjaka, prilagodio ceo život njima i birao pravdu koja ih neće dodatno povrediti.
Godine su prolazile. Ava i Lili su rasle, smejale se, vraćale detinjstvo koje im je bilo ukradeno. Jedne mirne subote, dok ih je gledao kako se igraju u dvorištu, Majkl je shvatio da se groblja više skoro i ne seća. Ljiljani, mermer i tišina ostali su iza njega, kao uspomena iz nekog drugog života.
