Donosimo Vam jedu interesantnu pricu ,Ispovest jedne zene koja je Godinama smatrala da su njeni dani oblikovani obavezama koje nikada ne prestaju. Ali…
Njene ruke znale su redosled života napamet: lonci na šporetu, oprano posuđe, zakrpljene čarape, topla supa u tanjiru. Umesto kalendara, njene godine brojale su se kroz brigu i nesebično davanje porodici. A tog jutra, probudila se ranije nego inače, sa čudnim osećajem da su joj se mladost i lakoća vratile.
- U kuhinji ju je čekao Steva, njen suprug, ali nije bio isti. Sedeo je zamišljen, zurio u telefon, ćutljiv kao stranac. Ta tišina, već poznata u njihovom domu, sada je bila drugačija, gušća. I onda je izgovorio reči koje su presekle sve. Promuklo, kao da mu je bilo teško da diše, rekao je da odlazi. Bez uvoda, bez objašnjenja.
Osetila je hladan ubod kroz celo telo, kao da su joj se ramena smrznula pod teretom njegovih reči. Pokušala je da ostane pribrana, da glasom ne pokaže lom koji je obuzeo. On nije davao odgovore, nije tražio opravdanje, samo je spakovao nekoliko stvari i izašao, a zvuk brave bio je poslednja rečenica njihove zajedničke priče.
- Ostala je sama u stanu, okružena predmetima koji su je podsećali na prošlost. Magnet na frižideru sa natpisom „Srećni zajedno“ sada je izgledao kao surova šala. Sve što je dotakla bilo je obojeno sećanjem na njega. Čak i jastuk iz koga su virila pera delovao je kao izdaja.
Dok je lutala prostorijama, zazvonio je telefon. Na drugoj strani javila se žena tihog glasa, predstavila se kao Lena. Rekla je da je sa njim, da ostaje kod nje, ali da ga ipak treba pustiti nazad, jer stalno priča o porodici. Te reči su je pogodile snažnije nego što je očekivala. Ljubavnica je molila u njegovo ime. To je bio trenutak potpunog poniženja.
Sećanja su navirala poput bujice: letovanja kad su bili mladi, osmesi ujutru, miris tek ispečenog hleba, njegovo prisustvo koje je tada delovalo sigurno. Pitala se da li su svi ti trenuci imali ikakvu vrednost ili su samo bili privid, krhka iluzija. Dok je Lena jecala i objašnjavala, ona je već osećala da joj se u grudima nešto menja – ne samo bol, već i bes, ali i jasna odluka da više neće trpeti poniženje.
- Spustila je slušalicu i ostala u tišini. Njene ruke nastavile su da rade po navici: slagale su veš, nameštale krevet, čistile sudove. Svaki pokret bio je način da otera strah, da se ne raspadne potpuno. Govorila je sebi da mora da izdrži, da je jača nego što misli.
Kasno uveče vrata su se ponovo otvorila. Steva se vratio, tih, oborenog pogleda, noseći džemper koji je ona davno isplela. Rekao je da mu treba još nekoliko stvari. Pitala ga je hoće li otići zauvek. Klimnuo je glavom. Tada ga je prvi put videla bez ulepšane slike – kao čoveka umornog i izgubljenog, bez hrabrosti da ostane ili da se iskreno bori.
U tom trenutku, u njenoj tišini, desilo se nešto neočekivano. Umesto da je preplavi samo bol, osetila je olakšanje. Kao da je oslobođena lanca koji ju je vezivao. Ta praznina, iako strašna, bila je i novi prostor za disanje.
- Te večeri skuvala je sebi čaj, izvukla porcelanski set koji je čuvala za posebne trenutke i sela sama. Po prvi put posle mnogo godina osećala je da može da pripada sebi. Gledala je kroz prozor, dok je kiša kucala po staklu, i shvatila da je uprkos svemu – ili baš zbog svega – njen novi život tek počeo
