Jedna žena iz Sjedinjenih Američkih Država doživela je šok koji joj je zauvek promenio pogled na sopstveni život, porodicu i identitet. U trenucima kada se opraštala od majke, očekujući tugu i završetak jednog životnog poglavlja, dobila je priznanje koje je otvorilo potpuno novu priču – saznala je da čovek koji ju je odgajao nije njen biološki otac.
Džozefin Latimer, poznata kao Džozi, imala je 69 godina kada joj je majka Eni, nakon moždanog udara, skupila snagu da izgovori istinu koju je decenijama nosila u sebi. Dok su svi znali da se Eni bliži kraj i dok je atmosfera u bolničkoj sobi bila teška i tiha, Džozi je mislila da dolazi samo da se oprosti. Umesto toga, majka ju je uhvatila za ruku i tiho rekla da njen pravi otac nije Skot, čovek kojeg je Džozi ceo život zvala tatom, već neko drugi – visok, stariji muškarac iz njihove prošlosti.
Te reči su je zaledile. U trenutku joj se vratilo sećanje iz ranog detinjstva, kada joj je majka, dok je imala svega pet godina, nešto slično spomenula. Tada to nije razumela niti je umela da poveže, ali sada su se delići slagalice počeli spajati. Majka joj je priznala da je zatrudnela u periodu kada su ona i Skot bili razdvojeni i da je Džozi zapravo dete druge ljubavi..
Skot je preminuo mlad, sa samo 42 godine, a za Džozi je oduvek bio figura stabilnosti, autoriteta i nežnosti. Iako joj je u jednom trenutku, dok je bila dete, rekao da zna da ona možda nije njegova biološka ćerka, naglasio je da je smatra svojim detetom dok god je on odgaja. Džozi tada nije shvatala težinu tih reči, ali sada su dobile sasvim novo značenje. Pomisao da mora da ga vidi kao očuha, a ne kao oca, bila je bolna i zbunjujuća.
- Nakon majčine smrti, Džozi je odlučila da potraži odgovore koje više nije mogla dobiti razgovorom. Okrenula se DNK testiranju, ne sluteći koliko će rezultati biti neverovatni. Analiza je pokazala da joj je biološki otac bio čovek po imenu Džon, koji je preminuo tri decenije ranije u dubokoj starosti. Još veći šok bio je podatak da Džozi ima čak 35 braće i sestara s očeve strane, a ukupno 42 polubraće i polusestara.
Otkrivanje te činjenice delovalo je gotovo nestvarno. Kroz DNK bazu podataka stupila je u kontakt sa nećacima, rođacima i na kraju sa ljudima koji su je doveli do istine o njenom poreklu. Jedna od sestara s majčine strane priznala je da je znala ko je Džozin pravi otac, ali da nikada nije imala hrabrosti da joj to kaže. Navodno je kao dete čak provodila vreme sa tom porodicom, ali se sve prekinulo kada se Džozi rodila.
Tokom odrastanja, Džozi je često slušala glasine u komšiluku i osećala da je „drugačija“. Iako je imala dobar odnos s ocem koji ju je odgajao, uvek je bila posebno vezana za majku. Danas shvata da su te tihe sumnje pratile njeno detinjstvo, ali da tada nije imala alate da ih razume.
Najemotivniji deo njenog putovanja dogodio se kada je upoznala biološku porodicu. Pozvana je na veliko porodično okupljanje koje se održavalo decenijama. Iako je bila nervozna i uplašena da će se osećati kao uljez, dočekana je s toplinom i ljubavlju. Imala je osećaj kao da je oduvek tu pripadala.
Posebno snažan susret bio je sa njenom najstarijom sestrom, tada 99-godišnjom Etel. Njih dve su satima razgovarale, držeći se za ruke, deleći uspomene koje nikada ranije nisu mogle imati. Etel joj je pričala o njihovom ocu, njegovoj mladosti i reputaciji poželjnog muškarca u gradu. Zajedno su zaključile da se verovatno nikada nije umešao u Džozin život iz poštovanja prema njenoj majci ili iz želje da joj ne poremeti detinjstvo.
- Poseta grobu biološkog oca bila je tih i emotivan trenutak. Klečeći pored spomenika, Džozi je osetila tugu zbog propuštenog odnosa, ali i mir jer je konačno znala ko je ona i odakle dolazi. Danas kaže da, iako prošlost ne može da se promeni, istina joj je donela osećaj celovitosti i novu, veliku porodicu koju nikada nije očekivala.
