Empatija je sposobnost da razumemo i osećamo emocije drugih ljudi, da prepoznamo tuđu tugu, radost, bol ili sreću i da na njih reagujemo na ljudski, topao način. Stručnjaci kažu da je upravo empatija jedno od ključnih obeležja zdravog i pravilnog razvoja deteta.
Bez nje dete ne može da izgradi kvalitetne odnose, niti da se snađe u društvu na zdrav i funkcionalan način. Poznati stručnjak za razvoj mozga kod dece, dr Ranko Rajović, ističe da kada dete pokazuje ozbiljan nedostatak empatije, to može biti znak da mozak ne funkcioniše onako kako bi trebalo.
Zašto je empatija važna?
Empatija nije samo “lepo vaspitanje” ili dodatna osobina – ona je osnovna ljudska sposobnost, povezana sa zdravim razvojem moždanih struktura. Kada dete saoseća sa drugima, aktiviraju se određeni delovi mozga koji regulišu emocije, socijalno ponašanje i kontrolu impulsa. Ako tog mehanizma nema, dete ne može da prepozna kako se drugi oseća i samim tim ne reaguje adekvatno. To nije samo pitanje karaktera, već dubokog neurološkog procesa.
Dr Rajović naglašava da roditelji vrlo rano mogu da primete signale da nešto nije u redu. Postoje obrasci ponašanja koji ukazuju da dete ima poteškoće u razumevanju i prepoznavanju tuđih osećanja:
1. Nema reakcije na tuđu bol – ako dete vidi vršnjaka kako plače ili je povređen, a ne pokazuje nikakvo interesovanje ili pokušaj da pomogne, to može biti znak problema. Normalno razvijeno dete makar pita „Šta ti je?“ ili pokušava da pruži utehu.
2. Ne oseća krivicu – kada učini nešto loše, poput toga da gurne drugo dete ili mu uzme igračku, dete bez empatije ne pokazuje stid ili žaljenje. Umesto toga, ponaša se kao da se ništa nije desilo.
3. Nema svest o posledicama – ovakva deca često ne razmišljaju kako njihove reči ili dela utiču na druge. Umeju da budu gruba i hladna, ne razmišljajući da li nekoga povređuju.
4. Samocentričnost – dete stalno stavlja sebe u prvi plan i ne pokazuje interesovanje za potrebe drugih, pa čak ni članova porodice.
5. Nedostatak emocionalnih reakcija – često se dešava da ovakvo dete ne pokazuje ni osnovne emocije kao što su saosećanje, tuga ili toplina prema bliskim osobama.
Prema rečima dr Rajovića, ako dete ne razvija empatiju, problem je najčešće u samoj stimulaciji mozga u ranom periodu. Deca koja premalo vremena provode u igri, fizičkim aktivnostima i socijalnim interakcijama, a previše ispred ekrana, imaju znatno veći rizik da im se moždane strukture odgovorne za emocije i saosećanje ne razviju kako treba.
Mozak deteta se najintenzivnije razvija u prvim godinama života. Ako tada nema dovoljno iskustava iz realnog sveta – igre u prirodi, druženja, dodira, pokreta i razgovora – on ostaje “gladan” stimulacije. Posledica može biti upravo nedostatak empatije i ozbiljni problemi u emocionalnom i socijalnom razvoju.
Deca koja nemaju razvijenu empatiju teže ulaze u odnose, često imaju konflikte i ne razumeju pravila društvene igre. Kasnije, u odraslom dobu, mogu postati osobe koje ne mare za tuđe potrebe, teško održavaju veze i brakove, a ponekad čak razvijaju i asocijalna ponašanja. Dr Rajović ističe da ovo nije problem koji se rešava sam od sebe – potrebno je raditi na detetu, ali i na porodičnom okruženju.
Najvažnije je da roditelji budu svesni uloge koju imaju u razvoju deteta. Evo nekoliko smernica koje daje dr Rajović:
Više igre, manje ekrana – dete treba da istražuje, trči, penje se, druži sa vršnjacima. To su aktivnosti koje direktno stimulišu razvoj mozga.
Model ponašanja – deca uče posmatrajući odrasle. Ako vide da roditelji pokazuju brigu, razumevanje i toplinu, i ona će to usvojiti.
Razgovor o emocijama – treba pitati dete kako se oseća, ali i objašnjavati mu kako se osećaju drugi. Na primer: „Vidiš, on plače jer ga boli.“
Pohvala za saosećanje – svaki put kada dete pokaže empatiju, roditelji treba da to naglase i pohvale. Tako dete uči da je to poželjno ponašanje.
Prepoznati dete koje nema empatiju nije lako, ali roditelji moraju obratiti pažnju na rane signale. Ako dete ne reaguje na tuđu bol, ne pokazuje krivicu ili nema emocionalne reakcije, to je znak da mozak ne radi kako treba i da je vreme za promenu pristupa u vaspitanju. Dr Rajović naglašava da je empatija sposobnost koja se uči i razvija, ali samo kroz prave stimuluse i iskustva. Ako želimo da deca izrastu u zdrave, emocionalno stabilne i humane ljude, moramo im pomoći da još od malih nogu razviju saosećanje i toplinu prema drugima.
