Elena je znala da će taj razgovor doći, samo nije očekivala da će se desiti tako naglo, između tanjira sa osušenim tragovima supe i čaša koje je Nikolaj uvijek ostavljao pored sudopera. Voda je tekla, pjena se lijepila za njene prste, a u glavi joj je odzvanjala rečenica koju je godinama vježbala, ali nikada nije imala hrabrosti da je izgovori naglas.
„Da, to je moj stan. Ne, dugovi moje svekrve nisu moj problem. I da – podnijela sam zahtjev za razvod. Više mi ne treba biti tvoja ‘polisa osiguranja’.“
Čim su riječi napustile njena usta, prostorija se ispunila teškom tišinom, onom koja uvijek prethodi oluji. Nikolajevo lice se zgrčilo, oči su mu potamnile, a u sljedećem trenutku daljinski upravljač je poletio prema stolu.
„Želiš li da moja majka završi u bolnici sa srčanim udarom?!“ vikao je, kao da je Elena upravo izgovorila smrtnu presudu.
Ona je samo uzdahnula. Umor se nije gomilao u njoj danima, nego godinama. Svaki komentar, svaka sitna kritika, svako „ona misli dobro“ pretvaralo se u kamen koji je nosila na leđima.
„Nemoj biti dramatična“, rekla je tiho, gotovo ravnodušno. „Neka prvo prestane preturati po mojim ormarićima.“
„Želi ono što je najbolje za tebe!“ Nikolaj se približio, toliko blizu da je Elena osjetila njegov dah. Njegova masa, njegova prisutnost, sve je bilo osmišljeno da je potisne, da je vrati na staro mjesto – malo, tiho, poslušno. „Kaže da živiš kao studentica. Odrasla si žena! Imaš porodicu! Muža! I živiš kao da imaš sedamnaest, a ne trideset pet!“
Elena je zatvorila slavinu i obrisala ruke o krpu. Okrenula se prema njemu, prvi put bez straha. U njenim očima nije bilo bijesa, samo jasna odluka.
„Zato što je to moj stan, Kolja. I ako mi odgovara da čaj držim u donjoj ladici, a ne u gornjoj – onda ću to i učiniti.“
On je zinuo, spreman da odgovori, ali ona ga je prekinula pogledom.
„Jesam li bila jasna?“
Sjetila se dana kada su se uselili. Njene police, njen namještaj, njena pravila. Sve je polako nestajalo pod izgovorom kompromisa. Prvo su se pomjerale šolje, onda raspored u frižideru, pa način na koji je slagala odjeću. Na kraju su se pomjerile i granice, one koje je sebi obećala da nikada neće dati drugima.
„Ti si uvijek bila sebična“, promrmljao je Nikolaj, sada tišim glasom. „Sve mora biti po tvom.“
Elena se nasmiješila, ali bez radosti. „Ne. Samo sam predugo dozvoljavala da bude po tuđem.“
Pomislila je na svekrvu, na njene uzdahe, prebacivanja, priče o dugovima, o zdravlju, o tome kako se „žrtvovala za sina“. Sve je to godinama padalo na Elenina leđa, kao da je ona odgovorna za tuđe izbore, tuđe greške, tuđe strahove.
„Znaš li koliko sam puta sebi rekla da nije strašno?“ nastavila je. „Da je lakše popustiti. Da je porodica kompromis. Ali kompromis nije kad jedna strana stalno gubi.“
Nikolaj je šutio. Po prvi put nije imao spreman odgovor, nije imao majčinu rečenicu koju bi ponovio.
„Razvod neće ubiti tvoju majku“, rekla je mirno. „Ali ovaj život bi ubio mene.“
Uzela je ključeve sa stola, isti onaj sto na koji je maločas pao daljinski. Zvuk metala bio je jasan, konačan.
„Možeš ostati večeras ako želiš“, dodala je. „Ali sutra ćeš morati da se iseliš.“
Dok je izlazila iz kuhinje, osjetila je nešto što odavno nije – lakoću. Stan je bio tih, njen, baš kao i odluka koju je donijela. I prvi put nakon dugo vremena, znala je da joj ne trebaju ničije zdravstvene prednosti, ničiji dugovi ni tuđa pravila da bi konačno disala punim plućima.
