U supermarketu je uvek vladala ista, blaga gužva subotom pre podne. Ljudi su gurali kolica, deca su molila za slatkiše, a zvuk kasa se mešao sa tihom muzikom sa plafona. Ona je stajala u redu sa nekoliko namirnica u rukama, razmišljajući o tome šta će skuvati tog dana, kada je plač presekao vazduh. Bio je to onaj iskreni, dečji plač koji ne može da se ignoriše. Okrenula se instinktivno i ugledala muškarca kako se nespretno saginje ka maloj devojčici, pokušavajući da je umiri.
Devojčica je imala možda četiri ili pet godina. Lice joj je bilo crveno, suze su joj se slivale niz obraze, a mala ruka se grčevito držala za ivicu kolica. Žena je prišla, ne razmišljajući mnogo. Spustila se na kolena, nasmešila se detetu i tihim glasom pitala da li može da pomogne. Muškarac ju je pogledao zahvalno, kao neko ko je iscrpeo sve reči utehe koje zna. Dok je govorila devojčici o plišanoj igrački na polici i obećavala da će plač brzo proći, pogled joj je pao na tanku srebrnu narukvicu oko devojčicine ruke.
Srce joj je zastalo. Narukvica je bila jednostavna, sa malim ugraviranim cvetom. Poznavala je svaku njenu ogrebotinu, svaki blagi luk metala. Pre pet godina, drhtavim rukama je položila tu istu narukvicu pored malog sanduka, verujući da zauvek ostaje sa njenom ćerkom Emilijom. Svet joj se tada srušio, a sada se ponovo lomio, na potpuno drugačiji način.
Uspela je nekako da završi razgovor, da se uspravi i da sakrije drhtaj u glasu. Muškarac joj se zahvalio, a devojčica je, kao da se ništa nije desilo, prestala da plače i uhvatila ga za ruku. Žena je ostala da stoji, dok su se oni udaljavali između rafova. Tog dana nije kupila ništa. Izašla je napolje sa jednim jedinim pitanjem koje joj je odzvanjalo u glavi: kako je narukvica dospela na ruku tog deteta?
Opsesija istinom nije joj dala mira. Dani su prolazili u pokušajima da se seti svake sitnice sa sahrane, svakog detalja. Na kraju je skupila hrabrost i otišla u dobrotvornu prodavnicu u blizini groblja, mesto o kojem ranije nije ni razmišljala. Tamo joj je starija prodavačica, posle dugog razgovora, objasnila da se ponekad stvari koje ljudi ostave na grobovima, ako dugo stoje, sklone i doniraju. Narukvica je završila na polici sa nakitom, a onda je kupio neki čovek sa ćerkom.
Istina ju je bolela, ali joj je donela i neobičan mir. Nije bilo izdaje, nije bilo čuda, samo splet slučajnosti. Nekoliko nedelja kasnije, sudbina ih je ponovo spojila u istom supermarketu. Ovog puta je smogla snage da započne razgovor. Muškarac se zvao Marko, a devojčica Ana. Ispričala im je priču o narukvici, tiho i oprezno, očekujući nelagodu. Umesto toga, Marko je slušao sa poštovanjem, a Ana joj je pružila ruku, pokazujući narukvicu kao nešto dragoceno.
Počeli su da se viđaju. Prvo slučajno, pa namerno. Kafe u parku, kratke šetnje, razgovori o svakodnevnim stvarima. Ana je ženu zavolela spontano, dečjom lakoćom, bez pitanja i objašnjenja. Držala ju je za ruku, smejala se njenim šalama i tražila da joj čita priče. Žena je u tim trenucima osećala i tugu i radost, ali više nije bežala od tog osećaja.
Kroz Anu je pronašla novu priliku da pruži ljubav koju nije stigla da da Emiliji. Nije pokušavala da zameni ono što je izgubila, niti je zaboravljala. Samo je učila da ljubav ne nestaje, već menja oblik. Narukvica je sada bila simbol tog puta – bola, gubitka, ali i novog početka. U malim trenucima, dok je gledala Anu kako se igra ili joj namešta kosu iza uha, njen svet se ponovo slagao, tiho i polako, sa nadom da i posle najvećeg gubitka postoji prostor za toplinu.
