Smrt Josipa Broza Tita jedan je od onih trenutaka koji su zauvjek ostali urezani u kolektivno sećanje ljudi na prostoru bivše Jugoslavije. Rečenica glavnog spikera Televizije Beograd, Miodraga Zdravkovića – „Umro je drug Tito“ – odjeknula je tog 4. maja 1980. godine u domovima miliona ljudi i označila kraj jedne epohe.
Tito je gotovo tri i po decenije bio simbol države, njenog političkog pravca, ali i ličnosti oko koje se gradio čitav sistem. Tek decenijama kasnije, javnost je počela da saznaje detalje o njegovim poslednjim danima, zdravstvenom stanju i rečima koje je izgovorio pred smrt.
Josip Broz Tito se godinama suočavao sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, naročito u poznim godinama života. Iako je dugo važio za vitalnog i snažnog lidera, njegovo zdravlje se tokom sedamdesetih godina naglo pogoršalo. Imao je hronične probleme sa srcem, uključujući povišen krvni pritisak i aterosklerozu, odnosno suženje i otvrdnjavanje krvnih sudova. Takvo stanje dodatno je opterećivalo njegov organizam, a srce je s vremenom postajalo sve slabije.
Pored srčanih tegoba, Tito je bolovao i od dijabetesa, bolesti koja je imala ozbiljne posledice po njegovu cirkulaciju. Upravo su problemi sa protokom krvi doveli do komplikacija na nogama, što je vremenom rezultiralo razvojem gangrene. Lekari su se mesecima borili da saniraju stanje konzervativnim metodama, ali je infekcija napredovala. U januaru 1980. godine doneta je teška, ali neizbežna odluka – amputacija leve noge, kako bi se sprečilo dalje širenje gangrene i ugrožavanje života.
Nažalost, ni ovaj zahvat nije doneo očekivani oporavak. Nakon amputacije, Titovo opšte zdravstveno stanje nastavilo je da se pogoršava. Bio je sve slabiji, organizam iscrpljen dugogodišnjim bolestima i teškim terapijama. Ubrzo više nije mogao samostalno da govori, a sredinom februara 1980. godine stavljen je u veštačku komu. U tom periodu, lekari su činili sve što je bilo moguće, ali su šanse za oporavak bile minimalne.
Jedan od retkih ljudi koji su iz neposredne blizine svedočili Titovim poslednjim danima bio je doktor Milomir Stanković. U to vreme mlad lekar, imao je zadatak da dežura pored predsednikove postelje i da beleži sve važne podatke – dijagnoze, prognoze, terapije i tok bolesti. Decenijama kasnije, tek 2016. godine, Stanković je odlučio da javnosti otkrije svoja sećanja u knjizi „Tito između života i smrti“, a o tim događajima govorio je i u televizijskim emisijama.
- Prema njegovim rečima, poslednje Titove izgovorene reči bile su: „Šta sve ovo treba da znači!“ Doktor Stanković je istakao da nije siguran na šta je Tito tačno mislio – da li na sopstvene političke odluke, sudbinu države ili na lekare i terapije koje mu nisu donele spas. Nakon toga, Tito više nije govorio do kraja života. Ravna linija na aparatu pojavila se 4. maja 1980. godine u 15 časova i 5 minuta, označivši smrt čoveka koji je obeležio čitavu jednu epohu.
Već narednog dana, 5. maja, Plavi voz je iz Ljubljane dovezao kovčeg sa posmrtnim ostacima Josipa Broza u Beograd. U danima koji su usledili, građani su u ogromnom broju dolazili da mu odaju poslednju počast u zgradi Savezne skupštine. Njegova sahrana postala je jedna od najvećih državnih ceremonija u istoriji, uz prisustvo više od 200 svetskih lidera, kraljeva, predsednika i državnika. Smrt Josipa Broza Tita nije bila samo kraj jednog života, već i simboličan početak novog, neizvesnog poglavlja za Jugoslaviju.
