Kada se venčate, zamišljate život pun razumevanja, podrške i zajedničkog rasta. Tako je vjerovala i žena o kojoj današ pišemo .
Moj muž i ja smo se voleli, bar sam mislila da je tako, i planirali smo zajedničku budućnost. Međutim, tokom poslednjih nekoliko meseci, sve se promenilo. On je izgubio posao, a umesto da pronađe novi ili bar pokaže volju da nešto radi, danima je sedeo za računarom i igrao igrice. Tri meseca ništa drugo nije radio – nije pomagao u kući, nije pokazivao interesovanje za mene, niti se trudio da nađe izlaz iz situacije.
U početku sam imala razumevanja. Govorila sam sebi: „Teško mu je, treba mu vremena da se sabere.“ Ali kako su prolazile nedelje, moj bes je rastao. Računi su stizali, ja sam radila duže smene, trudila se da izdržimo, a on je noći provodio budan u svetu igrica, a dane prespavao. Kada bih mu nešto prigovorila, govorio je da ga ne razumem i da mu treba beg od stvarnosti. Ali ja sam želela partnera, a ne još jedno dete o kome moram da brinem.
U tom periodu pojavila se osoba na poslu s kojom sam mogla da razgovaram. Bio je pažljiv, slušao me, davao mi komplimente koje sam odavno prestala da dobijam kod kuće. Na početku sam to doživljavala kao prijateljstvo, ali vremenom sam osećala kako mi prija pažnja koju nisam imala kod muža. Posle par meseci slabosti i besa, prešla sam granicu i upustila se u prevaru. U tom trenutku mislila sam da je to neka vrsta osvete – ako on može da zanemaruje mene i naš brak, mogu i ja da potražim sreću negde drugde.
Međutim, osećaj krivice nije dugo čekao. Iako sam se trudila da prikrijem šta radim, moja unutrašnja borba me je izjedala. Uprkos tome, bes prema mužu nije nestajao. Kada je njegova majka došla kod nas u posetu, nisam mogla da izdržim i sve sam izrekla naglas. Pred njom sam mu spočitala da je lenj, da tri meseca ništa nije uradio, da me je potpuno zapostavio i da sam se osećala kao sama žena u braku. Govorila sam u afektu, ne birajući reči. On je ćutao i spuštao pogled, a svekrva je bila zatečena mojim izljevom besa.
U tom trenutku sam se osećala kao da sam pobedila, kao da sam mu pokazala koliko je pao u mojim očima. Ali ubrzo sam shvatila da sam zapravo sebe ponizila. Jer istina je izašla na videlo – moja svekrva je kroz suze rekla da zna koliko mu je teško otkako je izgubio posao i da sam ja ta koja ga je dodatno slomila svojim rečima. Tog trenutka sam se prvi put zapitala: da li sam otišla predaleko?
Nekoliko dana kasnije, karma je došla po svoje. Osoba s kojom sam varala muža odjednom je nestala – prestao je da mi piše i da me zove. Shvatila sam da sam mu bila samo usputna avantura. Ostala sam sama, s osećajem krivice i s mužem koji je, iako povređen, počeo da se trudi da pronađe posao. Nisam imala hrabrosti da mu priznam sve, ali sam znala da zna da nešto nije u redu. Njegove oči su odavale bol i razočaranje, iako ništa nije rekao naglas.
Danas, kada pogledam unazad, shvatam da sam mogla sve da rešim drugačije. Mogla sam da razgovaram s njim iskreno, da mu dam podršku, da ga podstaknem da se trgne, ali ja sam izabrala put izdaje i poniženja. Moja osveta se okrenula protiv mene – izgubila sam poštovanje, mir i veru u samu sebe.
Karma me je stigla na način koji nisam očekivala. Umesto da budem žrtva muževljeve pasivnosti, postala sam krivac za raspad poverenja u našem braku. Naučila sam bolnu lekciju – prevara i poniženje nikada nisu rešenje, već samo dodatno gorivo za nesreću. A najteže je živeti sa spoznajom da sam sama uništila nešto što je moglo da se spasi razgovorom i strpljenjem.
