Na dan venčanja, sve je bilo kao iz bajke – sunčano, veselo i ispunjeno ljubavlju. Ana i Marko su konačno ostvarili svoje snove. Nakon godina čekanja, planiranja i zajedničkog rasta, odlučili su da se venčaju. Bili su uzbuđeni i presrećni. Niko nije mogao da posumnja da ništa ne može da pokvari ovaj savršen trenutak. I zaista, venčanje je bilo prelepo, ljudi su se smeštali u sali, muzika je svirala, a ljubav je isijavala iz svakog pogleda i osmeha. Činilo se da je svet bio samo njihov.
Ali dok su se vozili prema hotelu, nešto je krenulo po zlu. Put do hotela, koji je bio kratka, ali romantična vožnja, pretvorio se u najstrašniji trenutak u njihovim životima. U trenutku kada su se smirili u vozilu, nesreća je došla kao grom iz vedra neba. Automobil je udario u drvo, a sudar je bio toliko jak da su oboje bili teško povređeni. Ana je izgubila svest, a Marko je bio u teškom stanju, bez svesti, s velikim povredama. Sekunde su se činile kao sati, a sve oko njih postalo je zbrkano i haotično.
Ana se probudila u bolnici, okružena aparatima, belim zidovima i tišinama koje su je podsećale na sve što je izgubila. Slomljena ruka, glavobolja, modrice i ožiljci na telu podsećali su je na tragediju koja se dogodila. Ali nije bilo vremena da se zadrži na svojoj boli. Jedino što je imala na umu bilo je pitanje: “Kako je Marko?” Nada se nije gasila, iako je znala da će posledice nesreće biti ozbiljne.
Marko je bio na intenzivnoj nezi, borio se za život. Ana je bila u strahu, ali je bila uverena da će se on oporaviti. Kad je napokon došao trenutak da se probudi, Ana je jedva čekala da ga vidi. Srce joj je bilo ispunjeno nadom da će se setiti svega – venčanja, njihove ljubavi, životnog puta koji su delili. Ali, kad je Marko otvorio oči, nešto nije bilo u redu.
Ana je bila tamo, držeći ga za ruku, nadajući se da će ga prepoznati, da će videti onog istog Marka kojeg je volela, s kojim je sanjala o budućnosti. Međutim, pogled koji je uputio prema njoj nije bio onaj ljubavi koji je nekada poznavao. Pogledao ju je, ali nije je prepoznao. Nije znao ko je ona, nije znao njeno ime, nije znao ništa o ljubavi koju su delili. Bio je zbunjen, uplašen i izgubljen. Delo povrede glave bilo je strašno – amnezija ga je potpuno promenila.
Ana je bila shrvana. Suze su joj bile na ivici, ali nije mogla da veruje da bi to mogao biti kraj njihove ljubavi. Kako je moglo doći do toga? Kako je moguće da njen muž ne prepozna nju, ženu koju je voleo, koja je bila uz njega kroz sve uspone i padove? Da li je moguće da se njihova ljubav raspala zbog nesreće koja je potpuno promenila njegovu prošlost? U tom trenutku, sve je delovalo beznadno.
Ali, Ana nije bila spremna da odustane. Bila je odlučna da ponovo osvoji Markovo srce. Nije želela da veruje da je njihova ljubav samo uspomena. Počela je da se bori, svaki dan. Dolazila je u bolnicu, razgovarala s njim, podsećala ga na njihovu prošlost, na trenutke koje su delili, na sve lepe uspomene koje su stvorili zajedno. Svaka poseta bila je borba, jer nije bilo lako gledati ga kako se bori s gubicima, s nedostatkom sećanja na to ko je bio pre nesreće.
Međutim, kako su dani prolazili, Marko je počeo da reaguje. Nije se sećao svega, ali su se u njegovom srcu ponovo budile emocije koje su nekada postojale. Ana je bila tu, strpljiva i puna nade, iako nije bilo nikakvih garancija da će Marko ikada ponovo biti isti. Njegova amnezija nije nestajala preko noći, ali ljubav koju je Ana pokazivala bila je nešto što je moglo da se oseti. Kroz male tragove, kroz nasmešene poglede, kroz nežnost koju je pružala, Marko je polako počeo da prepoznaje ne samo Anu, nego i delove njihove ljubavi.
Iako je pred njima bio dug i težak put, Ana je bila sigurna u jednu stvar – ljubav ne prestaje, ona se bori. Možda nisu mogli da vrate prošlost, ali mogli su da grade novu budućnost. Da li će Marko ponovo voleti svoju ženu? Da li će se sećanja vratiti? Samo vreme će pokazati, ali Ana je bila spremna da čini sve da bi ponovo osvojila srce svog muža.
