U današnjem članku vam pišemo o jednoj uznemirujućoj priči koja počinje kao obična situacija u porodici, ali dovodi do strašnih otkrića o modernim dječijim igricama i ponašanjima. Ovo je priča o tome kako naivna navika može sakriti duboke tajne i koliko je važno biti pažljiv prema svakom koraku naše djece.
Moja desetogodišnja kćerka, Ema, svaki dan, čim se vrati iz škole, odmah je išla u kupatilo. Isprva sam to uzela kao sasvim običnu naviku – djeca se znoje, prljaju, žele se osvježiti nakon škole. Ali s vremenom sam primijetila da postaje sve češće i upadljivije. Nije više tražila užinu, nije razgovarala sa mnom, samo je odbacivala ranac i trčala u kupatilo, čak ponekad ni ne pozdravi. Smetalo mi je to ponašanje, ali nisam odmah povezivala tu naviku s nečim dubljim.
Jednog dana, odlučila sam da pitam: “Ema, zašto svaki dan ideš odmah u kupatilo?” Odgovorila mi je sa osmijehom: “Jednostavno volim biti čista.” Taj odgovor mi nije dao mnogo mira, jer Ema nikada nije bila opsjednuta čistoćom. Zaboravljala je da mijenja čarape, ostavljala stvari po stanu, i nije se previše brinula zbog mrlja. Ali sada, “volim biti čista” zvučalo je kao naučena fraza, kao nešto što nije bilo u njenoj prirodi.
Nedjelju dana kasnije, počela sam primjećivati da je odvod u kupatilu počeo loše da funkcioniše. Voda je stajala duže nego obično, a na emajli je nastao sivi sloj. Stavljajući rukavice, otvorila sam poklopac odvoda i stavila plastičnu žicu da očistim cijev. Tada je nešto zapelo. Pomislila sam da je to zbog kose, ali kad sam povukla, iz cijevi je izašao vlažan komad tamnih vlakana, pomešanih sa tankim nitima. Povukla sam jače i izvukla komad tkanine, natopljen sapunom.
Bila je to tkanina, svijetloplava karirana, ista kakvu nosi Ema na svojoj školskoj uniformi. Srce mi je stalo. Niko ne baci odjeću u odvod slučajno. Tamo je guraju kad nešto pokušavaju sakriti, kad žele ukloniti tragove. Okrenula sam komad tkanine i vidjela mrlju. Nije bila prljavština. Bio je to smeđi ožiljak, ispran, ali jasno prepoznatljiv. Ruke su mi drhtale, srce je počelo ubrzano kucati. Ema je još bila u školi, a kuća je bila tiha. Pokušavala sam pronaći neko objašnjenje. Možda je pala, možda je ogrebala koljeno. Ali njene svakodnevne brze posjete kupatilu sada su izgledale sasvim drugačije. Nisu bile navika, već nužnost.
Pozvala sam školu i pitala: “Da li je Ema u redu? Da li je možda povređena? Šta se dešavalo nakon nastave? Svaki dan se odmah kupa kad dođe kući.” Na drugom kraju linije nastala je tišina, preduga. Potom mi je sekretarica tiho rekla: “Gospođo Milner, možete li odmah doći?”
Srce mi je stalo. “Zašto?” pitala sam. I njen odgovor me potpuno šokirao. “Zato što niste jedina majka koja zove zbog toga što djeca odmah počnu da se kupaju nakon škole.”
Kada sam stigla u školu, čekali su me direktor i školski psiholog. Po njihovim licima mogao sam da vidim da je situacija ozbiljna. “Recituj mi šta se dešava?” upitala sam. Direktor je uzdahnuo i pogledao psihologa. “Među učenicima je nastala neka igra koju su osmislili stariji učenici. Stvorili su privatnu grupu i davali zadatke mlađima.”
Na početku su to bili bezopasni zadaci – doći u školu sa različitim čarapama, ne pričati cijeli dan, skriviti u ruksaku neku poruku i ne uhvatiti se. Ali, zadaci su postajali sve čudniji. Zatvoriti se u kupatilu na određeno vreme, zaprljati deo školske uniforme i pokušati sakriti. Stvoriti “tajnu” o kojoj ne možeš pričati roditeljima. Za svaki izvršen zadatak dobijali su poene, a onima koji su sakupili najviše, obećan je status “Izabranih”, posebna grupa i poverenje.
“Vaša kćerka nije povređena,” odmah je rekao psiholog. “Ali ona je učestvovala.” Moje srce je stalo. Sada su njeni svakodnevni odlasci u kupatilo postali mnogo jasniji. Nisu to bile samo navike. To je bila igra. Zatvarala se u kupatilo da bi završila zadatak. Ponekad je trebalo otkriti zaprljani komadić tkanine, ponekad je trebalo provesti tačno deset minuta i napraviti sliku sa tajmerom kao dokaz.
Zamislite kako je teško bilo objasniti sve ovo Emini, da joj kažem da takve igre nisu samo zabava. Da iza njih može da stoji nešto mnogo opasnije, što može oblikovati njeno ponašanje na duže staze. Ali ono što je najvažnije, shvatila sam koliko je važno pratiti svaki korak naše djece i biti pažljiv prema naizgled malim stvarima. Jer, često su te sitnice, poput kupanja odmah po povratku iz škole, znakovi nečega dubljeg, nečega što ne možemo zanemariti.
Srećom, Ema je sada u sigurnim rukama. Odrasli u njenom životu su reagovali pravovremeno. Škola je započela program podrške za učenike koji su bili uključeni u ovakve igre. Međutim, to nije kraj. Ovo je tek početak mog angažmana u zaštiti mog djeteta i ostale djece, jer nisam jedina koja se suočila sa ovom pojavom. Danas je važnije nego ikada da budemo budni i da ne zaboravimo pratiti i najnevinije navike naših mališana.
