Sećam se dana kada je moj otac otišao, iako je od tada prošlo mnogo godina. Imao sam devet godina, a osećaj praznine koji je tada nastao ostao je deo mene zauvek. Tog dana sam izgubio nešto što nijedno dete ne bi smelo da izgubi – osećaj sigurnosti i iluziju da porodica uvek ostaje na okupu. Bio sam dete koje se smejalo, ali iza tog osmeha skrivao se strah koji nisam umeo da objasnim. Mama više nije imala onaj isti osmeh, u njenim očima nestalo je topline, a ja sam, i bez objašnjenja, znao da tata neće doći nazad.
- Život bez oca nije bio samo tišina u kući. Bio je to teret koji je mama nosila sama. Morala je da bude i otac i majka, da radi, da nas podiže, da pronalazi snagu čak i kada je nije imala. Gledao sam je kako se bori da nam obezbedi normalan život, i divio se njenoj hrabrosti, ali nijedna količina njene ljubavi nije mogla da zakrpi prazninu koju je njegov odlazak ostavio. Često sam se pitao zašto je otišao, šta je moglo biti toliko teško da nije mogao da ostane. Osećao sam se kao da odgovor na to pitanje nikada neću saznati.
Kada odrastaš bez oca, učiš da se snalaziš u svetu na drugačiji način. Nisam imao ko da me nauči da vozim bicikl, da mi pokaže prve sportske trikove, da me posavetuje kad pogrešim. Gledao sam drugare kako odlaze na utakmice sa svojim očevima i uvek sam osećao blagu zavist. Nisam znao da izrazim tu tugu, ali sam znao da ona postoji. Ta praznina nije nestajala ni kad sam rastao – samo je menjala oblik. Postala je tiha rana, duboko u meni.
- Najviše mi je nedostajala sigurnost koju otac pruža. Kada mama nije mogla da me uteši, osećao sam se potpuno sam. Bio sam svestan koliko se trudila, koliko je radila da nam obezbedi sve, ali sam znao da ništa ne može da zameni prisustvo oca. Njegova odsutnost pratila me je kroz detinjstvo i oblikovala me, iako to tada nisam razumeo.
U tinejdžerskim godinama ta praznina postala je još izraženija. Toliko puta sam poželeo da imam nekoga s kim mogu da razgovaram, nekoga ko bi mi pomogao da pronađem put kroz pitanja i dileme. Mama je bila tu, ali njena uloga bila je drugačija. Shvatio sam da neke odgovore moram da pronađem sam. Polako sam počeo da učim kako da se oslonim na sebe, kako da pronađem snagu u sebi i da postanem osoba koja ne zavisi od tuđeg prisustva. To je bio težak proces, ali mi je pomogao da sazrim brže nego što sam želeo.
- Kako su godine prolazile, naučio sam da prihvatim ono što se desilo. Najvažnije je bilo shvatiti da odlazak mog oca nije bio moja krivica. Kao dete sam to teško razumevao, ali kasnije sam prihvatio da je to bio njegov izbor, a ne moj teret. Naučio sam da odgovornost za moj život leži samo na meni i da ne smem ostati zaglavljen u prošlosti. Umesto toga, odlučio sam da pronađem unutrašnju ravnotežu i da gradim stabilnost za sebe.
Bez oca sam morao da naučim samostalnost. To nije bilo lako, ali mi je dalo lekcije koje i danas nosim. Naučio sam da preživim, da verujem u sebe i da pronađem načine da se izborim sa problemima. Nije mi bilo lako da shvatim kako da se ponašam u određenim situacijama, ali vreme i iskustvo pokazali su mi da mogu sam da oblikujem svoj put.
- Danas, kao odrasla osoba, gledam na taj gubitak kao na deo mog životnog puta. On me je oblikovao, ali me nije uništio. Naučio sam da ne budem žrtva svojih okolnosti. Moja prošlost me oblikovala, ali nije postavila granice onome što mogu da postignem. Naučio sam da volim sebe, da cenim ono što imam i da budem zahvalan ljudima koji su ostali uz mene.
Moj otac možda nije mogao da bude deo mog života, ali to ne znači da ga ne volim ili da ga potpuno odbacujem. Njegovo odsustvo naučilo me je snazi, istrajnosti i veri u sebe. Deo njega ipak živi u meni – u mom karakteru, u lekcijama koje sam izvukao iz njegovog odlaska i u snazi koju sam pronašao u sebi.
Na kraju, shvatio sam da nas gubici oblikuju više nego što mislimo. Oni su naši najveći učitelji, pokazuju nam koliko možemo da izdržimo i koliko možemo da rastemo. Moj život je dokaz da, iako nas rane prate, iz njih može izrasti snaga, i da bol može postati izvor unutrašnje moći
