Danasnja prica je prica o ljubavi , njeznosti koje pomjeraju granice .Možda se čini kao da ljubav uvek mora biti velika, bučna i ispunjena spektakularnim gestovima, ali stvarnost je drugačija. Ljubav je često u malim stvarima koje zaboravljamo, u tišini koja govori više od riječi.
Možda nije uvek očigledna, ali ima snagu da menja život na načine koje ne možemo odmah razumeti. Ova priča je o tome kako ljubav, iako ponekad nevidljiva, može biti prisutna u svakom trenutku našeg života.
Moj muž nije bio ljubitelj izlazaka, proslava ili bilo kojih specijalnih datuma. Rođendani, godišnjice i Dan zaljubljenih često su prolazili nezapaženo. Svake godine bih se trudila da nešto posebno pripremim, postavim sto, zapalim sveće, a večera bi bila simbolično obeležje. Nadala sam se da će se setiti, da će prepoznati moj trud. Iako bih sve to radila iz ljubavi, većinu vremena, on bi, zbunjen, podigao pogled i rekao: „Oh, da li je danas?“ U tim trenucima, osećala sam se zaboravljeno i povređeno. Možda nije bilo namerno, ali iz mog ugla gledanja, to je izgledalo kao nedostatak pažnje.
Bilo je mnogo puta kada sam pokušavala da uporedim naš odnos sa odnosima drugih ljudi. Moja prijateljica je imala muža koji je uvek planirao iznenađenja, koji nikada nije zaboravio važan datum. I, u trenutku nemoći, pitala sam svog muža: „Zašto ne možeš biti više kao on?“ Njegov izraz lica, pun bola, nikada nisam zaboravila. Svi ti mali trenuci nesuglasica nakupili su se u mojim mislima, a ja sam verovala da on jednostavno ne zna kako da voli.
- Nakon što je preminuo, svet je postao tiši. Godišnjica bez njega bila je samo običan dan, bez sveća, bez poklona, bez čestitki. Kalendar je postao niz praznih dana, i sve je delovalo daleko teže nego ikad. Nisu mi više bile važni datumi; gubitak je bio previše veliki da bih primetila bilo šta drugo. Mislila sam da je ljubav koju smo imali jednostavno prošla. Ali, kao što to često biva, život je imao drugačiji plan za mene.
Nekoliko nedelja kasnije, na moj rođendan, dogodio se trenutak koji je promenio moj pogled na sve. Sedela sam kod kuće, u tišini, pokušavajući da se pomirim s tim da rođendani više nisu imali značenje. A onda, na vrata je pokucao advokat mog muža i mladi dostavljač sa buketom cveća. Buket nije bio prelep, nije bio u luksuznoj kutiji, ali je imao nešto posebno. Bile su to tratinčice i poljsko cveće, ono koje sam nekada brala u dvorištu, stavljala u staru staklenu vazu. Odjednom sam shvatila da mi muž nije zaboravio, nije me napustio. Čak i nakon što nije bio prisutan, planirao je nešto što će me podsećati na njega.
Advokat mi je objasnio da je moj muž, pre nego što je preminuo, unapred platio dostavu cveća za moj rođendan u narednih deset godina. To je bio njegov način da bude prisutan, da me podseti da misli na mene, čak i kada nije mogao biti tu. Suze su mi navrle na oči jer nisam prepoznala sve ono što je moj muž činio za mene dok je bio živ. Bio je zaboravan u mnogim stvarima, ali u tome što je stvarno bilo važno, u ljubavi, bio je nevidljiv heroj.
Taj buket nije bio samo poklon. Bio je dokaz da ljubav ne mora biti glasna da bi bila snažna. Osećala sam njegovu ljubav u tom jednostavnom gestu, u tom cvetu, i shvatila sam da ljubav nije uvek u velikim i spektakularnim trenucima. Neki od najlepših trenutaka dolaze u tišini, kroz male stvari koje zaboravljamo dok ih imamo. Moj muž je bio ljubazan na svoj način, tiho, dosledno, i svaki put kad sam ga tražila u nečem što je bilo „vidljivo“, on je sve vreme bio tu, u tihom prisustvu.
Danas, kad pogledam unazad, znam da ljubav nije u onome što je odmah vidljivo, u velikim gestovima koji privlače pažnju. Ljubav je u svakodnevnim stvarima, u onim malim, gotovo neprimetnim gestovima, kao što je buket cveća. To je ljubav koja ostaje, koja se pamti, koja ima snagu da menja sve. Iako nisam uvek prepoznavala sve što je moj muž radio za mene, sada shvatam da ljubav nije u tome što se vidi, već u onome što ostaje, u tišini koja sve govori.
