U današnjem članku vam donosimo jednu emotivnu ispovjest jedne žene , koja je prošla kroz ogromnu tugu i bol.
Mesecima sam štedela da mu kupim sat iz snova za našu desetu godišnjicu braka. Nisam htela bilo kakav poklon, već nešto što će imati trajnu vrednost, simboliku, nešto što će ga svaki dan podsećati na nas. Nije bilo lako, jer su računi, obaveze i svakodnevni troškovi uvek ispred naših želja. Ali ovog puta sam odlučila da sebe stavim po strani. Svaki put kad bih poželela nešto sebi da priuštim, setila bih se tog sata. U mislima sam već videla njegov osmeh kad ga otvori, kako ga stavlja na ruku i kaže: „Ovo je najlepši poklon koji sam ikad dobio.“
Počela sam da štedim tiho, bez da mu kažem. Od svake plate sam odvajala ponešto, sitno, ali uporno. Nekad bih umesto kafe u gradu ubacila tih pet maraka u kutiju. Nekad bih se odrekla nove haljine, a ponekad i vikend kolača s decom. Znala sam da će mi jednog dana sve to biti vredno njegovog pogleda i zagrljaja. Sat koji sam želela da mu kupim nije bio običan — to je bio model koji je on gledao još pre nekoliko godina, ali ga nikad nije kupio jer je uvek nalazio pametniji način da potroši novac. Takav je bio — praktičan, skroman i uvek je mislio na sve druge pre sebe.
Svaki put kad bi spomenuo taj sat, u meni bi nešto zatreperilo. Poželela sam da mu pokažem koliko ga poznajem, koliko obraćam pažnju na male stvari koje mu znače. Deseta godišnjica braka nije mala stvar. Deset godina ljubavi, strpljenja, svađa i pomirenja, deset godina kroz koje smo zajedno rasli. Bilo je trenutaka kada sam mislila da nećemo izdržati, kada su obaveze, stres i umor potisnuli nežnost. Ali uvek bismo našli put jedno do drugog. I zato sam želela da ta godišnjica bude posebna.
Kada sam konačno skupila dovoljno novca, otišla sam u radnju s drhtavim rukama. Prodavač mi je ponudio da ga upakuje u elegantnu kutiju, s trakom boje šampanjca. Na poklopac sam dodala malu karticu: „Za sve naše minute, sate i godine zajedno.“ Srce mi je bilo puno. Nosila sam kutiju kući kao da držim nešto dragocenije od zlata. Sakrila sam je u ormar, čekajući taj poseban dan.
Došao je i 14. maj, naš dan. Deca su bila kod bake, a ja sam pripremila večeru, zapalila sveće i stavila laganu muziku u pozadini. Kada je stigao s posla, pogledao je sto i nasmejao se: „Ne moraš ovo da radiš svake godine, znaš da mi je dovoljno da smo zajedno.“ Samo sam mu prišla i pružila kutiju. „Ovo je malo drugačije ove godine“, rekla sam.
Otvorio ju je, pogledao sat i na trenutak zanemeo. Videla sam kako mu oči zasijaju, ali i kako se u njima pojavi suza. „Znaš li koliko sam dugo želeo baš ovaj?“, pitao je. „Znam“, odgovorila sam tiho. Zagrli me tako jako da sam jedva disala. „Ne znam kako da ti se odužim“, rekao je. „Samo nastavi da budeš tu“, rekla sam mu kroz smeh.
Kasnije te večeri, dok smo sedeli uz čašu vina, on je skinuo svoj stari sat, stavio novi i rekao: „Svaki put kad pogledam na ovaj sat, setiću se svega što si učinila za mene.“ Nisam mogla da zadržim suze. Nisu to bile suze tuge, već zahvalnosti. Sve te male štednje, odricanja i tajne su se isplatile u tom jednom trenutku.
Danas, kad god ga vidim s tim satom na ruci, setim se tog dana i svega što smo prošli. Sat nije samo komad metala i stakla. On je simbol našeg vremena, našeg truda i ljubavi koja se nije izgubila uprkos svemu. Naučila sam da pravi poklon nije u ceni, nego u značenju koje nosi. A taj sat, iako sam ga ja kupila, sada pripada nama oboma — kao svedok deset godina ljubavi koja još traje.
