Marija Isabel Kuaresma Dos Santos živi život koji je, s pravom, izazvao duboko uznemirenje i zaprepašćenje širom sveta, priča o njenom životu je bila toliko šokantna da ni najbolji scenaristi, bez obzira na njihov talenat, ne bi mogli da smišljaju tako jeziv scenarij. Rođena 1970. godine u malenom portugalskom selu Tabua, Marija je započela svoj život kao potpuno zdrava beba, koja je u tom trenutku imala pred sobom svet pun mogućnosti, sreće i ljubavi. Međutim, surovost sudbine i strašne okolnosti koje su usledile, brzo su pretvorile njen život u pravu noćnu moru. Iako je trebalo da se raduje i uživa u bezbrižnom detinjstvu, Marija se suočila s problemima koji su je potpuno odvojili od normalnog života.
Njena majka, koja je bila ozbiljno pogođena meningitisom, kao i drugim psihičkim problemima, nije bila u stanju da prepozna svoju ćerku kao svoju sopstvenu bebu. Zbog svojih mentalnih problema, majka nije mogla da se brine o Mariji na pravi način. Iako bi svako dete trebalo da raste u ljubavi i toplini doma, Marija je bila prisiljena da raste u okolnostima koje su bile potpuno suprotne tome. Samo kada je imala godinu dana, njena majka je odlučila da je odvede u kokošinjac, gde je ostavila, prepuštajući je da se snalazi u prisustvu kokošaka i drugih životinja. Bez razumevanja, bez ljubavi, i bez ijednog prisnog dodira, Marija je bila lišena svih osnovnih potreba koje dete mora imati kako bi normalno raslo i razvijalo se. Ostatak porodice nije učinio ništa da promeni ovu strašnu situaciju, a Marija je bila osuđena na život u društvu peradi, potpuno zanemarena i zaboravljena.
- Kako je vreme prolazilo, Marija je bila sve više izolovana od ljudi. Nije imala ni ljudski kontakt, ni emocionalnu podršku koja je od esencijalne važnosti za razvoj svakog deteta. Bez ikakvih obrazovnih podsticaja i bez pažnje roditelja, njen mentalni i fizički razvoj bio je ozbiljno ugrožen. Njena ponašanja su se vremenom sve više izopačila, a kako je odrastala, njene navike su postajale sve sličnije onima ptica s kojima je odrasla. Do 1980. godine, Marija je bila potpuno neprimećena od strane društva. Mediji su je nazvali „pilećom devojkom“, zbog njenih specifičnih i neobičnih ponašanja, koja su bila rezultat života u stalnoj blizini živine.
Paralelno s njenim užasnim životom, stariji sinovi Marijine porodice uživali su u normalnim uslovima. Oni su išli u školu, spavali u toplim krevetima, redovno jeli i uživali u igri i prijateljstvu sa svojim vršnjacima. Međutim, nisu mogli da pomognu svojoj mlađoj sestri, jer su svi bili nesvesni svega što se dešavalo. Dok su se druga deca srećno igrala, Marija je bila primorana da jede ono što su kokoške jele: žitarice, lišće kupusa, otpatke sa stola. Svojim ponašanjem sve više je postajala deo tog nehumanog okruženja, dok su komšije i svi u selu bili potpuno ravnodušni prema njenoj sudbini, smatrajući da nije njihova stvar.
- Međutim, 1976. godine, priča o Marijinoj stravičnoj sudbini konačno je postala poznata. Jedna od Marijinih tetki, koja je bila šokirana saznanjem o tome u kakvim uslovima ona živi, odlučila je da pokrene alarm. Tetka je kontaktirala lekare i insistirala na tome da se Mariji pruži pomoć. Lekari su stigli i pregledali devojčicu u kokošinjcu. Posle početne procene, shvatili su da je Marija ozbiljno psihološki oštećena i da zaostaje u razvoju. Hitno su je hospitalizovali i preneli u bolnicu, gde su se doktori suočili sa činjenicom da je njeno psihičko stanje bilo ozbiljno narušeno.
Međutim, iako je odmah prepoznata potreba za njenim lečenjem i rehabilitacijom, stvari nisu išle jednostavno. Iako su lekari bili svesni ozbiljnosti situacije, nijedna rehabilitaciona ustanova nije želela da preuzme odgovornost za ovu devojčicu, zbog njenih neobičnih i neurednih navika. Usled toga, Marija je bila prisiljena da se vrati u iste strašne uslove, jer društvo i dalje nije bilo spremno da je zaštiti. Komšije su bile svesne njene nesreće, ali nisu se mešali, smatrajući da to nije njihov problem, jer su živeli u vrlo izolovanom, ruralnom okruženju.
Ubrzo, novinari su došli do ove strašne priče i mediji su je izneli u javnost. Publika širom Portugala bila je zgranuta i ogorčena zbog nehumanosti prema Mariji. Novinari su s nevericom komentarisali užasne uslove u kojima je ova devojčica odrasla, kao i ljudsku ravnodušnost koja je omogućila da traje tako dugo. Priča je postala poznata i izazvala veliku pažnju. Na kraju, prva dama Portugala, Manuela Eanes, saznala je za Marijinu nesreću i odlučila da interveniše, tražeći od vlasti da Marija bude smeštena u najbolji rehabilitacioni centar u zemlji.
- Kada je stigla u rehabilitacioni centar, Marija je bila u dubokom psihološkom i fizičkom zaostatku. Njen mentalni razvoj je bio potpuno narušen, a ponašanje je bilo više nalik ponašanju ptica nego ljudskog bića. Zbog toga što nije imala nikakvu ljudsku interakciju tokom godina, nije mogla ni da plače, jer nije imala osnovne socijalne veštine. Zbog dugotrajnog života u izolaciji, njeno ponašanje je bilo vrlo jednostavno, zasnovano na osnovnim biološkim instinktima. Marija je išla sitnim koracima i mahala rukama, kao što je to radila sa kokoškama.
U rehabilitacionom centru, lekari su naporno radili sa Marijom, ali i nakon više od deset godina, ona nije mogla da nauči da govori. Njeni napori da komunicira bili su bazirani na jednostavnim gestovima, i iako nije mogla da usvoji verbalnu komunikaciju, naučila je da koristi jezik tela kako bi izrazila svoje osnovne emocije. I dalje je imitirala ponašanja ptica, a njeno ponašanje je ostalo duboko ukorenjeno u navikama koje je stekla u tom nesrećnom životu.
Danas Marija živi u specijalizovanom rehabilitacionom centru. Iako je postigla određeni napredak u poslednjim godinama, i dalje se suočava sa mnogim izazovima u svom životu. Radnici centra veoma pažljivo štite njenu privatnost i ne dozvoljavaju novinarima da je posete, kako bi je zaštitili od prekomerne pažnje medija. Marija i dalje koristi znakove da izrazi svoje želje, ali njeni napori da se prilagodi normalnom životu traju i dalje. Kroz sve ove godine, njeno postojanje je ispunjeno borbom i trudom, ali mnogi i dalje veruju da će napredovati i da će se njeno stanje poboljšavati s vremenom, uprkos tome što je njena sudbina ostala daleko od onoga što su ljudi očekivali za jedno dete.
