U današnjem članku vam donosimo jednu veoma tragičnu priču . Riječ je o dječaku koji je misteriozno nestao.
Majka je došla po njega u školu i od tad ga niko nije video. Bio je to običan jesenji dan, sivo nebo i lagana kiša koja je klizila niz prozore stare osnovne škole na periferiji. Učenici su izlazili jedan za drugim, noseći torbe i šuškajući kapuljačama.
Među njima je bio i jedanaestogodišnji Marko, dečak poznat po svojoj tišini i povučenosti. Njegova majka, Jelena, čekala ga je na kapiji. Zagrlila ga je čvrsto, kao da se plaši da ga ikada pusti. Posmatrači su kasnije rekli da im je taj zagrljaj delovao neuobičajeno dug, gotovo očajan.
Nakon toga – kao da je zemlja progutala i nju i njega. Ni komšije ni učitelji nisu mogli da kažu gde su se zaputili. Nestali su bez traga. Policija je u početku smatrala da je reč o običnom porodičnom bekstvu, možda bežanju od dugova ili porodičnih problema. Ali što je više vremena prolazilo, slučaj je dobijao tamnije obrte.
Tri dana kasnije, sobarica jednog hotela u centru grada naišla je na jeziv prizor. U sobi broj 27, vrata su bila odškrinuta. Unutra, na krevetu, ležalo je beživotno telo Jelene. Delovala je spokojno, kao da spava, ali u njenoj ruci nalazila se mala bočica sa ostacima tableta. Pored kreveta, na stočiću, ležala je ceduljica. Na njoj, drhtavim rukopisom, stajale su samo četiri rečenice:
„On sada nije ovde.
Ne tražite ga.
Bolje je tako.
Opraštam svima, osim sebi.“
Poruka je bila hladna i nerazumljiva. Nije bilo ni traga dečaku.
Policija je započela intenzivnu potragu, ali svaka nit se prekidala. Nije bilo snimaka sa sigurnosnih kamera koji bi prikazali gde su otišli nakon što su napustili školu. Niko ih nije video ni na autobuskim stanicama, ni na železnici, ni u taksiju. Kao da su nestali iz stvarnosti.
Komšije su počele da pričaju razne priče. Neki su tvrdili da je Jelena bila pod velikim pritiskom, da je imala probleme u braku i da se često žalila na osećaj proganjanja. Drugi su rekli da je u poslednjim mesecima izgledala iscrpljeno, ali da je odnos s Markom bio pun nežnosti. Dečak joj je bio centar sveta, jedino za šta je živela.
Najveće pitanje ostalo je nerazjašnjeno: gde je Marko? Da li je bio u toj hotelskoj sobi? Da li je majka nekome predala dete pre nego što je oduzela sebi život? Ili je i on stradao, a njegovo telo nikada nije pronađeno?
Stručnjaci koji su proučavali ceduljicu tvrdili su da se u rečenicama može osetiti i očaj i namera da se nekoga zaštiti. „Ne tražite ga“ – da li je to značilo da je dete bezbedno na nekom tajnom mestu, ili da je nestalo zauvek?
Školski drugari su mesecima pričali o Marku. Njegova klupa ostajala je prazna, a učiteljica bi često zastajala dok je čitala dnevnik, kao da očekuje da ga ipak ugleda kako diže ruku. Na hodnicima se šaptalo da su ga možda odveli ljudi koji su pretili njegovoj majci. Neki su, pak, govorili da je Jelena pripremila bekstvo i da je dečaka sakrila kod rođaka negde daleko, pa zatim sama odlučila da završi priču o sebi.
Slučaj je s vremenom postao jedna od najmisterioznijih istraga u gradu. Nije bilo novih tragova, nije bilo novih svedoka. Samo praznina. Policijski dosijei beležili su jednu majku pronađenu mrtvu u hotelskoj sobi i jedno dete za kojim se i dalje traga.
Za neke, ovo je bila tragedija majke koja nije izdržala pritisak života. Za druge, zagonetka u kojoj su nedostajali ključni delovi slagalice. Ali za one koji su poznavali malog Marka, to je bila neizmerna tuga – jer su verovali da je negde, možda uplašen, možda sam, čekao da ga neko pronađe.
Godinama kasnije, u lokalnoj zajednici i dalje se prepričavala ta priča. Ceduljica je postala simbol neodgovorenih pitanja, a ime Jelene i Marka sinonim za misteriju koja nikada nije razjašnjena. Jedno je ostalo sigurno: onoga dana kada je majka došla po njega u školu, počela je priča bez kraja – priča u kojoj su nestali tragovi, ali ne i pitanja.
