Zatvarao sam malu knjižaru u Portlandu kada je telefon zazvonio. Bio je to nepoznat broj. Obično bih ignorisao takve pozive i pustio ih da odu na govornu poštu, ali nešto u tom trenutku me nagnalo da odgovorim. Bio je to miran ženski glas, gotovo hladan i profesionalan.
„Da li je ovo Daniel Carter?“ pitala je.
„Da, to sam ja,“ odgovorio sam, sve dok nisam shvatio ko me zapravo zove.
„Brat Emily Carter?“ dodala je, i to je bilo kao da mi je neko oduzeo tlo pod nogama. Moja sestra. Moja sestra koja je nestala pre petnaest godina, tačno na dan kada je naša majka sahranjena. Otišla je bez traga, i od tada nisam čuo ništa o njoj. Srce mi je zadrhtalo, a osećaj straha i stresa naterao me da zadržim dah.
„Da,“ izustio sam, više iz instinkta nego svesno.
„Žao mi je, gospodine Carter,“ nastavila je žena, „vaša sestra je preminula jutros. Komplikacije tokom porođaja. Rodila je blizance, i vi ste jedini bliži rođak.“
Ove reči su me oborile. Blistava svetlost u očima, koju sam godinama držao pod kontrolom, izbledela je. Emily, moja sestra, imala je decu. I preminula je. Zadrhtao sam, a misli su mi se pomerale u haos. Nekoliko sati kasnije, stajao sam u sterilnoj bolničkoj sobi. Blizanci su spavali u mojim rukama, a na stolu je bila koverta, zapečaćena, koju je nosila samo njena ruka.
Na koverti je bilo napisano moje ime, a moj rukopis je prepoznao bez greške. Počeo sam čitati, a srce mi je bilo u grlu.
„Danny, nisam te napustila. Sklonila sam se da te zaštitim. Ali sada moraš znati istinu.“
Ove reči su počele da prelamaju sve što sam verovao o svom životu. Osećao sam se kao da mi je cela prošlost bila laž. Sedeo sam na plastičnoj stolici u bolničkoj sobi, dok su blizanci mirno spavali na mojim grudima, i pismo je drhtalo u mojim rukama. Bilo je jasno da je Emily nešto sakrila, nešto što je menjalo sve.
- „Nakon mamine smrti,“ pisala je Emily, „otkrila sam nešto što bi ti slomilo život. Naš otac nije umro prirodnom smrću, Danny. Neko ga je ubio – i znam ko.“
Ove reči su bile kao udarac. Moje srce je stalo. Celi život sam verovao da je tata poginuo u nesreći, da je to bio slučajan događaj. Ali ovo, ovo je bilo nešto drugo. I samo jedan deo rečenice me je zaustavio, zaledio mi pogled.
„Bio je to Mark,“ nastavila je. „Naš očuh. Mama je pronašla dokaze. Htela je da ga prijavi policiji. Te noći, pre nego što je mogla, pala je niz stepenice. Rekli su da je nesreća. Ja znam da nije.“
Shvatio sam šta mi je pričala, ali nisam mogao da obradim sve u tom trenutku. Šok me je paralizovao. „Zato sam otišla — znao je da znam. Da sam ostala, ti bi bio sledeći,“ pisala je.
Ruke su mi se stisnule oko pisma. Nema više povratka. Mark, očuh, uništio je našu porodicu. I sada sam znao da je još uvek negde tu. Moje oči su skliznule ka blizancima, koji su spavali, i prvi put u životu sam shvatio da ih moram zaštititi od tog istog čoveka. On je još uvek tu negde, i sigurno zna da sada znam istinu.
Emily mi je ostavila još nešto u pismu: „Zvala sam te puno puta, ali Mark je presretao pozive. Nisam smela da ti pišem. Tek kada sam otišla dovoljno daleko i promenila identitet, mogla sam da živim. Ali on me je pronašao pre nekoliko meseci. Ako mi se nešto desi, na tebi je da ih zaštitiš.“
Svi moji strahovi su se ispunili. Mark je još uvek tu. I ja sam sada bio jedini koji je mogao da stane na put njegovoj opasnosti. Sutradan sam otišao u policiju. U ruci sam držao pismo kao dokaz. Spomenuo sam Markovo ime, i tada je usledila reakcija koju nisam očekivao. Službenik je podigao pogled i rekao: „Znamo za njega. U istrazi je zbog druge žene koja je nestala prošle godine.“
Bilo je jasno. Ovaj put neću bežati. Otići ćemo, ali ne u naš stari grad. Naći ćemo neko drugo mesto, daleko, gde Mark ne može da nas stigne. Noći su bile teške. Blizanci su plakali, a ja sam sedeo budan, čitajući pismo iznova i iznova. Emily mi je poslednjim redovima u pismu poručila: „Danny, nemoj da ih odgajaš u strahu. Neka znaju da su voljeni. Ti si sada sve što imaju.“
- Pogledao sam ih dok su spavali. Osećao sam kako se strah polako pretvara u odlučnost. Nisam bio siguran da mogu biti otac, ali znao sam da mogu biti štit za njih.
Mesecima kasnije stigla je vest – Mark je uhapšen. Dokazi su potvrdili Emiline reči. Pravda je bila tu, ali prekasno za moju sestru.
Na dan kada su blizanci napunili godinu dana, stajao sam ispred njenog groba. „Obećavam,“ rekao sam glasno, „da će znati ko si bila. I da nikada više niko neće moći da im oduzme porodicu.“ I dok su mi mala ruka blizanaca stiskala prst, osetio sam mir po prvi put od tog strašnog poziva.
