U životu postoje trenuci koji na prvi pogled ne ostave nikakav poseban utisak, ali se kasnije pokažu ključnima. Često su to male stvari koje nas oblikuju, čineći nas onim što postanemo. Takav trenutak desio se i meni. Kao dijete, često sam tražila utočište u mirnim, osamljenim mestima. Jedan od tih trenutaka, moj odlazak na groblje iza crkve Maple Ridge, postao je početak nečega mnogo većeg nego što sam mogla naslutiti.
Odrastala sam u porodici gde se od mene očekivala velika pomoć u kućnim poslovima i obavezama koje su bile svakodnevne. To nije bilo iz loših namera, već zato što je bilo previše posla, a premalo ruku da ga obavi. Iako nisam trpela nasilje, osećala sam se često zanemareno i usamljeno. Iako su moji roditelji bili tu za mene u praktičnom smislu, emotivna povezanost mi je često nedostajala. Teže je bilo nositi se sa nedostatkom pažnje i emotivne podrške nego sa samim obavezama.
Jednog jutra, nakon što sam obavila sve kućne poslove, odlučila sam otići na groblje, da obiđem svoju majku. Bio je to trenutak tišine, osamljena i emotivno ranjiva, šaptala sam svoje misli. Nije mi bilo poznato da je moj tih razgovor zapravo bio saslušan. Taj “neko” bio je Patrick Doyle, mladi profesionalac koji je došao u naš grad zbog porodičnih obaveza. Čuo je moje reči, ali tada nije znao koliko će one uticati na njega i njegov život.
Deset godina kasnije, Patrick se iznenada vratio u Maple Ridge. Njegov povratak nije bio motivisan samo nostalgičnim sećanjima. Želeo je da sazna šta se desilo sa mnom, kako sam odrasla, gde sam sada, kako živim. Krenuo je u istraživanje mog života, razgovarao sa ljudima u našem malom gradu, raspitivao se o mojoj porodici i tome kako sam odrasla. Ono što je otkrio bila je priča o zanemarenim emocijama, neizgovorenim rečima, i pogrešnim prioritetima. Nikada nije bilo nasilja ili loših namera, ali su postojali propusti u pružanju emocionalne podrške.
Takođe je saznao da sam često izostajala sa škole jer sam morala pomagati kod kuće, da su dokumenti u vezi sa mojim školovanjem bili netačno popunjeni, te da su sredstva namenjena za moje obrazovanje nenamerno potrošena na druge porodične potrebe. Ništa od ovoga nije ukazivalo na loše namere, već na lošu organizaciju i nedostatak razumevanja o tome šta mi, kao deci, zaista treba.
- Patrick je saznao i za jednog čoveka kojeg sam se dugo bojala, zvanog “Crveni”. On nije bio nasilan, ali je bio ekscentričan i bučan, a njegovo ponašanje bilo mi je zastrašujuće. Ipak, u stvarnosti, on nije imao loše namere. Kada je Patrick razgovarao sa njim, otkrio je da je ovaj čovek preuveličavao priče i glumio strogoću kako bi privukao pažnju drugih. Nikada nije povredio nikoga, a sve je to bilo samo nesporazum iz perspektive prestrašenog deteta.
Patrickova želja da pomogne nije bila usmerena na optuživanje, već na ispravljenje štete koju su zanemareni aspekti mog odrastanja izazvali. Moja porodica je bila zahvalna što je neko napokon prepoznao da mi je potrebna emocionalna podrška. Umesto da se situacija razvije u optužbe ili sukobe, počeli su razgovori, izvinjenja i volja da se isprave stari propusti. Moja porodica, iako preopterećena i nesvesna svojih grešaka, nije bila loša – samo nisu bili dovoljno osetljivi na moje emocionalne potrebe.
Kao rezultat toga, odlučila sam da se preselim u Boston s Patrickom. Tamo sam dobila stabilno okruženje, više mogućnosti i emotivnu podršku koja mi je nedostajala. Život u Bostonu bio je drugačiji. Polako sam se navikavala na život bez straha, bez prevelikih obaveza, okružena ljubaznošću i pažnjom. Patrick je bio strpljiv i nikada me nije terao da radim nešto za što nisam bila spremna. Njegove reči su bile jasne: “Ovdje si jer zaslužuješ život ispunjen mogućnostima, a ne teretima.” Tada sam prvi put osetila da pripadam.
Godine su prolazile, a ja sam se sve više uključivala u Patrickov dobrotvorni rad. Otkrio je da imam izuzetne organizacione sposobnosti i talent za strategiju, zbog čega smo zajedno razvili fondaciju posvećenu zaštiti dece koja se suočavaju sa emocionalnim pritiscima i nedostatkom motivacije. Naša saradnja postala je temelj našeg odnosa. Tri godine kasnije, venčali smo se na tihoj, prelepoj plaži u Oregonu. Kasnije smo dobili i kćerku Mayu, koja je unela još više svetlosti u naš život.
Jednog dana, dobila sam pismo od svoje tetke Linde koja je bila u lošem zdravstvenom stanju i želela me videti. Vratila sam se u Maple Ridge, želeći da zatvorim jedno poglavlje svog života, bez ljutnje ili tereta. Susret sa Lindom bio je miran. Oduvek je želela da bude emotivnija prema meni, ali jednostavno nije znala kako. Nisam je krivila. Osetila sam samo smirenje, jer sam joj odavno oprostila.
Danas, kao žena koja vodi fondaciju i koja je naučila kako da prošlost pretvori u mir, imam mnogo razloga za zahvalnost. Fotografija dve devojčice koje stoje pored cvetovima prekrivenog groba, držeći se za ruke, visi na zidu mog doma. Ispod nje piše: “Oni koji ostaju osetljivi i blagi, čak i kada im je život težak, postaju oni koji donose svetlost drugima.” Zovem se Jenna Doyle. Majka. Vođa. I neko ko je naučio da se prošlost može pretvoriti u mir, čak i kada nije bila savršena.
