Razvod može biti jedno od najtežih iskustava u životu, kako za odrasle, tako i za decu. Dok roditelji često ulaze u borbu koja se zasniva na njihovim ličnim osećanjima, emocijama i povredama, najvažnija žrtva u tim borbama obično bude dete. Sergej je bio jedan od tih očeva koji je, vođen željom da pokaže da je u pravu, došao do toga da je dobio starateljstvo nad sinom, ali ta “pobeda” nije bila onakva kakvu je očekivao.
Na prvi pogled, presuda je delovala kao opravdanje za sve što je uradio. Sergej je, uz pravnu pomoć, uspeo da postigne ono što je želeo – da njegov sin Dima bude sa njim. U njegovim očima, to je bila ključna pobeda, nešto što bi trebalo da popravi sve što je bilo loše u njegovom braku. Međutim, kao i u mnogim životnim situacijama, stvari nisu išle kako je Sergej zamislio. Nakon što je presuda postala stvarnost, shvatio je da život nije jednostavan kao što je sudski zapisnik.
Kada su se vrata stana zatvorila, došao je trenutak u kojem je Sergej mislio da će sve biti u redu. Njegov sin, Dima, sada je bio sa njim. U njegovim očima, sve je bilo kako treba. Ali nešto je nedostajalo. Dima nije pokazivao radost, nije se smeškao, nije postavljao pitanja. Bilo je samo tišina. Sergej je pokušao da prepozna znakove sreće, ponudio večeru, pustio televiziju i naručio pizzu. Međutim, ništa nije delovalo kako treba. Dete je izgledalo kao da je uplašeno, iznervirano, umesto da bude srećno. To je bilo prvi znak da nešto nije u redu.
Iste večeri, dok su se sve stvari činile “normalnim”, Dima je doživeo još jedan problem. Sledećeg jutra, Sergej je pronašao da je Dima imao nesreću i upiškao se u krevet. Ovaj incident nije bio objašnjen kao “nepažnja”, već kao znak dubokog stresa koji je Dima doživeo usled svega što se desilo. Sergej nije mogao da shvati šta se dešava. Dete, koje je do nedavno imalo svoj miran svet, sada je prolazilo kroz tešku emocionalnu krizu. To nije bilo nešto što je Sergej mogao odmah da razjasni.
U školi su se problemi nastavili. Dima je odbijao hranu, ćutao tokom nastave, a učiteljica je primetila da dečak nije bio isti. Plačljivost tokom odmora bila je znak da Dima nije mogao da se nosi sa svim što se dešavalo. Iako je Sergej pokušao da izdrži i da veruje u svoju odluku, sve je počelo da pokazuje da nešto ozbiljno nije u redu.
- U trenutku kada je Dima, na putu kući iz škole, izgovorio rečenicu koja je potpuno promenila sve, Sergej je shvatio dubinu problema. Dete je jednostavno reklo: “Želim svoju mamu!” To nije bilo bezrazložno. To je bio iskren vapaj za nečim što je Dima izgubio, za sigurnošću koju je poznavao. Sergej je pokušao da objasni situaciju, ali deca ne razumeju racionalne argumente. Oni razumeju osećanja, oni osećaju sigurnost ili nesigurnost, ljubav ili zlostavljanje. I Dima je samo želeo da se vrati u svet u kojem je bio srećan.
Nakon što se Dima žalio na bolove u stomaku, Sergej je pozvao lekara. Lekarski pregled je otkrio da fizički Dima nije imao problema, ali psihološki je bio preopterećen. Tada je, po prvi put, Sergej shvatio da problem nije u fizičkom zdravlju njegovog sina, već u njegovoj duši. Ovo je bila realnost koju nije želeo da prihvati, ali koja je postajala sve jasnija.
U trenutku kada je Sergejeva majka došla da ga poseti, došao je i trenutak kada su reči postale snažnije od njegovih osećanja. Njegova majka mu je rekla ono što nije želeo da čuje. U suštini, rekla mu je da nije mislio na svog sina, već je delovao iz ljutnje i povređenog ega. Sergej je shvatio da je njegova želja za osvetom prema bivšoj ženi zapravo bila na štetu njegovog sina. Iako su te reči bile bolne, one su bile tačne.
Na kraju, Sergej je doneo najtežu, ali i najispravniju odluku. Pitao je svog sina da li želi da se vrati kod majke, a Dima je, sa tugom, strahom, ali i nadom, rekao da želi biti sa njom. To je bila tačno ona reakcija koju je Sergej trebao da vidi. Sledećeg dana su otišli kod Lene, majke Dime, a susret je bio emotivan i bolan. Suze su govorile više od reči, jer je Sergej shvatio da je ljubav prema detetu ponekad najteža kada znači odustati od toga da budemo “u pravu”.
U poslednjem razgovoru sa Lenom, Sergej je priznao svoju grešku, zatražio oproštaj i predložio zajedničko roditeljstvo, bez manipulacije, bez svađa i dokazivanja. Dogovorili su se da Dima živi sa majkom, ali da otac redovno viđa svog sina, bez ikakvih tenzija. Dima je konačno dobio ono što mu je bilo najpotrebnije – sigurnost i stabilnost.
Ova priča nije o porazu Sergeja kao oca, već o njegovom sazrevanju. Na kraju, shvatio je da biti u pravu ne znači biti dobar roditelj. Dete nije sredstvo za rešavanje nesuglasica među roditeljima, a roditeljstvo zahteva poniznost i spremnost da se stavi dete na prvo mesto. Dima je, zahvaljujući tom sazrevanju svog oca, ponovo postao dete koje treba da bude – srećno, bez straha i sa ljubavlju koju je zaslužio.
