Legendarni pevač, čiji glas i stihovi odzvanjaju Balkanom već decenijama, u poslednjim danima svog života prošao je kroz najteži period, ali do samog kraja zadržao je ono po čemu ga svi pamte dostojanstvo, mir i osmijeh koji nikada nije gasio.
„Kada je video ovu promenu na sebi, više nismo mogli da ga lažemo“ ove reči najbližih prijatelja Halida Bešlića duboko su potresle javnost.
Halid je oduvek bio čovek koji nije voleo da se o njemu govori previše privatno. Živeo je jednostavno, skromno, iako je imao status legende. Njegov dom u Sarajevu uvek je bio mesto gde su se okupljali prijatelji, gde se pila kafa uz pesmu i sećanja. Ipak, u poslednjim mesecima života, sve se promenilo. Prijatelji pričaju da je postao tiši, povučeniji, ali i da je znao da se nešto u njemu menja.
„Primetio je da mu glas više nije isti. Govorio je da ga grlo steže, da se umara, da pesme više ne izlaze iz njega kao pre. Tada je prvi put rekao: ‘Možda je vreme da se odmorim.’ Ali mi nismo hteli da ga slušamo, ubeđivali smo ga da je to samo prolazno“, otkrio je jedan njegov dugogodišnji saradnik.
Kako kažu, pokušavali su da ga ohrabre, da mu ne pokažu strah. Međutim, dan kada je i sam Halid primetio promenu u ogledalu bio je trenutak koji niko ne zaboravlja. „Pogledao se i rekao: ‘Vi me lažete. Znam da nije dobro.’ Tada smo svi zanemeli. Više nije bilo smisla skrivati istinu. Iako je bio slab, nije tražio sažaljenje. Samo je rekao: ‘Dobro, sad znam. Idemo dalje.’ To ‘idemo dalje’ bilo je baš u njegovom duhu – mirno, čvrsto, bez drame“, priseća se jedan od njegovih prijatelja.
U poslednjim danima, najviše vremena provodio je sa suprugom Sejdom, svojom životnom saputnicom koja mu je bila oslonac u svemu. Njih dvoje su, kažu, bili nerazdvojni. U tišini svog doma, često bi zajedno sedeli i prisetili se svih godina koje su proveli – koncerata, turneja, sreće i tuge. „Znao je da nema više mnogo vremena, ali nikada nije rekao ‘bojim se’. Umesto toga, pitao bi: ‘Jesi li dobro, Sejda?’ To je bio on – i kad mu je bilo najteže, mislio je na druge“, kažu bliski prijatelji porodice.
Jedan od njih se seća i poslednjeg razgovora: „Pitao sam ga da li želi da čuje neku od svojih pesama. Rekao je: ‘Ne, dosta sam ih pevao. Sad hoću da ćutim malo.’ Bilo je to tako mirno, tako njegovo. U toj tišini, kao da je znao da odlazi.“
Iako su se svi nadali čudu, njegovo stanje se naglo pogoršalo. Medicinski tim učinio je sve što je mogao, ali Halid je, kako pričaju, do poslednjeg trenutka bio svestan svega. „Pogledao je nas, pogledao Sejdu, i samo rekao: ‘Čuvajte se. Sve je dobro.’ To su bile njegove poslednje reči“, otkriva prijatelj koji je bio uz njega do kraja.
Njegova smrt duboko je pogodila region. Ljudi su iz svih krajeva dolazili da se oproste od pevača koji je svojim glasom i dušom spajao generacije. Njegove pesme, pune emocija i istine, ostale su večne – od „Miljacke“ do „Prvi poljubac“, svaka nosi deo njega.
Danas, kada se priča o njegovim poslednjim danima, svi ističu jedno – Halid Bešlić nikada nije bio samo pevač. Bio je simbol jednog vremena, čovek naroda, glas koji je pevao o ljubavi, bolu i životu. Njegov odlazak nije kraj, već nastavak priče kroz note koje će zauvek živeti.
Jer, iako je u jednom trenutku rekao „više ne mogu da pevam“, njegova pesma i dalje traje. U svakom domu, na svakoj svadbi, u svakom sećanju – Halid je tu. Skroman, topao i istinski čovek koji je, čak i kad je znao istinu o sebi, birao da ode sa osmehom i mirom u duši.
