Iskustva porodilja često su različita, a svaka žena ima svoju jedinstvenu priču. Neka su iskustva pozitivna, dok su druga, nažalost, veoma negativna. Iako postoje mnoge žene koje su zadovoljne svojim porođajem i tretmanom u bolnici, broj onih koje su prošle kroz traumatično iskustvo nije zanemarljiv.
Mnogi od njih svedoče o nehumanom ponašanju osoblja, zanemarivanju njihovih potreba i nedostatku adekvatne pomoći. Priča Marije, žena koja je odlučila da podeli svoje negativno iskustvo iz porođajnih soba u bolnici u Kragujevcu, predstavlja tužnu stvarnost kroz koju je prošla, iako je bila lekar i imala određeno znanje o procesu porođaja.
Marija je, kao prvorotka, bila pripremljena na to da porođaj neće biti lak, ali nije mogla ni zamisliti kroz šta će proći u bolnici. Njen porođaj je započeo 13. septembra, kada joj je pukao vodenjak. Kako je bila prvorotka, znala je da se neće brzo roditi, pa je mirno krenula u bolnicu.
Tokom trudnoće, redovno je pohađala pripreme za porođaj kako bi se što bolje pripremila i naučila kako pravilno disati tokom kontrakcije. Dolazak u bolnicu bio je miran, još uvek nije imao bolove, a oko 22 časa je smešten na odeljenje. Nakon što je stavljena na CTG, ostavljena je sama u sobi, što joj nije smetalo jer nije osećala nikakve bolove.
Međutim, situacija se brzo promenila. Sledećeg jutra, doktor koji je bio njen profesor pregledao ju je i ustanovio da je četiri prsta otvorena, te joj je dala tabletu za otvaranje. Ubrzo su počeli bolovi, a kontrakcije su postale veoma jake. Marija je pokušavala da se popne na krevet, ali bolovi su bili toliko jaki da to nije moglo da izvede. Vikanje i gubitak boje na licu nisu privukli pažnju medicinskog osoblja, iako je očigledno bila u strašnim bolovima. Satima je čekala pomoć, dok su ostavili samu. Sestra, koja je konačno došla, nije imala razumevanja za njene patnje, već je samo kritikovala za to što viče.
- Onda je usledio još jedan težak trenutak – Marija je bila primorana da sama odlazi po svoje stvari, da bi sestra terala da sama nosi kofer. Prema njenim rečima, osećala se da nije imala nikakvu podršku, a bolovi su bili nepodnošljivi. U trenutku kada je konačno odvedena u salu, njeno stanje je bilo veoma ozbiljno. Iako su se svi oko nje ponašali kao da ništa nije bilo ozbiljno, Marija je bila preplavljena strahom i bolom, a sve što je želela bilo je da joj pruži osnovnu pomoć.
U sali, situacija se još više pogoršala. Babica i doktor su joj napravili da podigne noge, ali zbog bolova Marija to nije mogla da učini. Babica je počela da je štipa i grebe, a Marija je bila zbunjena iu agoniji, ne znajući šta se dešava. Nisu joj objašnjavali šta rade, niti su joj pružali ikakvu podršku, a bolovi su postajali sve gori. U tom trenutku, kada je bila na ivici da se sruši, jedan mladi specijalizant joj je šapnuo kada da gura, što je bilo jedino svetlo u toj situaciji. Iako su joj govorili da mora da gura, Marija nije čula šta joj govore jer su svi vičali. Na kraju, beba je rođena, ali Marija je bila potpuno iscrpljena.
Nakon rođenja, Marija je imala samo trenutak da pogleda bebu, ali nije joj bilo dozvoljeno da je drži. Iako je bila u šoku, pokušala je da se oporavi i dođe sebi. Kada je napustila salu, ostavljena je potpuno sama u sobi, dok su svi ostali trčali zbog drugih pacijentkinja. Zatekla je svoje koleginice, koje su bile šokirane njenim stanjem, i to je dodatno uplašilo. Kasnije je saznala da su joj bile potrebne dodatne intervencije, poput toga da je bebi bio pupčanik oko vrata, ali niko joj to nije rekao. Osećala je da je sve to moglo da bude mnogo bolje.
Kada je konačno uspela da vidi bebu, nije bilo nikakvih uputstava o tome kako da je došao. Naprotiv, doživio je još jednu sramotu kada je sestra kritikovala njeno dojenje iako je Marija imala problem s bradavicama. Sestra je koristila špric za vakumiranje bradavice, što je izazvalo dodatne bolove, a Marija je bila preplavljena očajem. Kasnije je bila potrebna dohrana, a Marija je bila primorana da trči po mleko, dok je istovremeno patila od bolova.
Pored svega, Marija je imala još jednu neprijatnu situaciju kada su se odveli iz bolnice. Na otpustu je primetila da su joj oči bile popucale, a pedijatar joj je rekao da je to zbog toga što je pupčanik bio oko bebe, ali to nije bilo zabeleženo u njenom kartonu. Nije moglo da veruje, jer je sve to bilo potpuno zanemareno.
Marija je bila iscrpljena, kako fizički, tako i psihički, zbog svega što je prošla. Kasnije je obolela od mastitisa, što joj je dodatno otežalo oporavak. Iako je preživjela ovo traumatično iskustvo, Marija nikada neće zaboraviti način na koji je tretirana i sve što je prošla. Iako su mnogi porođaji bolni, ona danas smatra da je ono što je bolje mnogo više bilo povezano sa načinom na koji su tretirali nego samim procesom porođaja.
