Ispovest muškarca kome je koleginica pomogla da shvati da je u braku bez ljubavi tera nas da se zapitamo da li čovek ima pravo na novi početak ako ga stari život guši
Marko je bio običan čovek, zaposleni u jednoj firmi, tihi tip koji nije voleo da se ističe. Uvek je dolazio na posao, odrađivao zadatke, a zatim otišao kući gde je provodio večeri u tišini sa svojom suprugom Milicom. Godinama je bio u tom odnosu, verujući da je brak samo faza koja ima svoje uspone i padove. Međutim, na svakom od tih padova, Marko nije znao kako da prepozna znakove. Šta ako je njegov brak zapravo u opasnosti?
Jednog dana, dok je sedeo sa koleginicom Jelenom u kuhinjici firme, Jelena je izgovorila nešto što mu je promenilo pogled na svet. “Znaš, Marko, mislim da te tvoja žena ne ceni dovoljno”, rekla je tiho, bez ikakve drame. Marko je bio zatečen. Zbunjeno je pogledao svoju šolju kafe i pokušao da proceni da li ga ona zadirkuje ili ozbiljno govori. Ispostavilo se da je Jelena ozbiljna.
- Pitala ga je: “Zašto misliš?” Marko nije mogao da odgovori odmah. Počeo je da razmišlja o svom životu – poslednjih meseci, sve češće je ostajao duže na poslu, izmišljao razne zadatke samo da bi izbegao povratak u stan. Kroz glavu mu je prolazila misao da je ono što je nekada bilo toplo i ljubavno sada postalo hladno i daleko. Milica, njegova žena, više ga nije gledala s ljubavlju koju je osećao dok su se venčavali. Svaka večer je bila ista – tišina, hladnoća, nijedna reč više nije imala značenje.
U tom trenutku, Jelena mu je postavila pitanje koje ga je zauvijek promenilo: “Hoćeš da prošetamo posle posla?” Marko nije znao šta da misli, ali nešto u njenom glasu ga je nateralo da pristane. Ta šetnja promenila je njegov pogled na sve što mu se dešavalo. Jelena je otvorila svoje srce o svom razvodu, pričajući mu o tome kako je dugo pokušavala da spasi vezu koja je već bila mrtva. Njene reči o tome da je najteže priznati sebi da si sam, čak i kad si u istoj sobi s nekim, duboko su ga dirnule. Marko je pomislio: “Da li je to i moj slučaj? Da li se uopšte borim za nešto što je već odavno izgubljeno?”
Sutradan je došao kući, gde ga je Milica dočekala s hladnom opaskom: “Kasniš.” Marko je pokušao da bude iskren. “Bio sam sa koleginicom na piću”, odgovorio je. Milica ga je pogledala s ravnodušnošću. Više nije bilo ljubomore, nije bilo besa – samo ravnodušnost. Zatvoreni krug monotonije postao je još uočljiviji.
Kako su dani prolazili, Marko je sve više osećao povezanost sa Jelenom. Njihovi razgovori su postali redovni, njihovo prijateljstvo je postajalo nešto više od toga, a Marko je ponovo počeo da se oseća živim. Šetali su zajedno, pričali o svemu, smeštajući se u svet koji je izgledao puno živopisnije od svetlosti koju je njegova žena odbijala da pusti u njihov dom.
Ali svaki put kad bi došao kući, suočavao se sa Milicom, koja bi ćutala ili se nervirala zbog sitnica. Osjećao je krivicu, ali nije mogao da se otme osećaju da je uopšte bio srećniji kada je bio s Jelenom.
I onda je stigao trenutak koji je sve promenio. Milica je došla kući s koferom pored vrata i rekla mu tiho: “Idem kod mame na neko vreme.” Marko je bio zatečen. “Zašto?” pitao je. “Zato što više ne mogu ovako”, odgovorila je Milica. “Znam da imaš nekog drugog. Možda je tako bolje za oboje.” Marko je stajao, nemo, suočen sa činjenicom da možda nije on bio jedini koji se promenio.
- Dugogodišnja veza, brak na kojem su gradili zajednički život, sada je bila samo prazna klica. Milica je otišla, a Marko je ostao u stanu, razmišljao o svemu što je proživeo. Jelena mu je nudila utehu, ali Marko nije mogao da pobegne od sećanja na Milicu, na sve te godine koje su, činilo se, nestale.
Pitanje koje je mučilo Marka postalo je: Da li je on izdao sebe ili je jednostavno pronašao hrabrosti da potraži sreću? Da li čovek ima pravo na novi početak, ako mu stari život guši dušu? U njegovoj glavi su se vrteli odgovori, ali jedno je bilo jasno – za sreću se treba boriti, i to ne samo za tuđu, već i za svoju.
