Lena se vratila kući tog popodneva s osmijehom na licu. Na prvi pogled, ništa u njenom ponašanju nije odavalo da je kupovina bila nešto posebno, ali za nju je to bila mala pobjeda. U rukama je držala papirnu vrećicu iz luksuznih prodavnica, iz koje je virila duguljasti dio haljine – svilenkaste, nježno crvene, onakve kakvu je sanjala posljednjih šest mjeseci.
Haljina je visjela u izlogu, gotovo nedostižna, kao zlatna žarulja na kraju dugog hodnika. Svi su joj govorili da je preskupa, da nije vrijedna tog novca, ali ona je to ignorirala. Godinama je štedjela, uskraćivala sebi male užitke kako bi mogla sebi priuštiti nešto što je osjećala da je zaslužila.
Nakon što je dugo razmišljala i oklijevala, jučer je napokon došao popust i ona je odlučila da je kupi. Ta haljina nije bila samo komad odjeće; to je bio njen mali trofej – rezultat njenih napora i odricanja. Zamišljala je kako će izgledati u njoj, osjećajući se elegantno i samouvjereno, nešto što joj je bilo potrebno, a što je osjećala da joj životnu energiju, na neki način, vraća. Dozvolila si je ovu malu radost, ovaj trenutak.
Andrej je bio u dnevnoj sobi, bezvoljno zureći u svoj telefon, ne podigavši pogled kad je Lena ušla. „Zdravo“, rekao je jedva primjetnim glasom dok je pomno pregledavao neki račun. Lena je osjetila kako joj uzbuđenje raste, ali je odlučila da ostane mirna. Željela je podijeliti svoju radost, ali nešto u njenoj intuiciji govorilo joj je da ovo nije pravi trenutak. Ostavila je torbu na kuhinjskom stolu i otišla pripremiti vodu za čaj.
Nekoliko minuta kasnije, Andrej je ušao u kuhinju s bijesnim izrazom na licu, držeći račun iz prodavnice u ruci. „Šta je ovo, Lena?“ pitao je, glas mu je bio hladan, skoro prijeteći. „Sedam hiljada za neku krpu? Haljinu koju nisi pitala mogu li je kupiti?“
Lena je bila iznenađena. Račun je verovatno ispao iz torbe, ali srce joj je bilo teže nego što je očekivala. Počela je objašnjavati, ali Andrej je prekinuo: „Imamo li mi novac za bacanje? Zašto se nisi konsultovala sa mnom prije nego što si kupila? Ti samo trošiš, Lena. Ja radim cijeli dan da bismo imali nešto, a ti ideš i bacaš novac na… gluposti!“
Lena je šutjela. Svaka riječ koju je govorio bila je poput udarca. Godinama je bila pod njegovim kontrolama, opravdavajući svaki korak koji je poduzimao. Sada je bila optužena za rasipništvo, iako je ona sve ove godine bila štedljiva. Sve je to bilo previše za nju. Nakon što je nekoliko sekundi prošlo, tiho je rekla: „Umorna sam, Andrej.“
Nije bila ljuta, nije bilo suza, samo duboki umor. Andrej ju je zatekao. Nije očekivao ovaj odgovor.
Te večeri, nakon što je došao kući, Andrej je prepričavao kolegi Saši incident. „Možeš li to da shvatiš, Saša? Moja žena! Kupila je za sedam hiljada, a nije pitala mogu li je kupiti!“ Saša je klimnuo glavom i rekao: „Da, žene… šta se tu može.“
Andrej se smatrao razumnim upraviteljem njihovog zajedničkog budžeta. On je bio taj koji je donosio sve odluke, jer je smatrao da je njegov zadatak paziti na njihove financije. Njegova logika bila je jednostavna: on zarađuje, dakle njegov novac je njegov, dok je Lenjin novac… pa, bio je „njihov“. Svaki trošak koji je Lena željela napraviti morao je biti odobren od njega.
Međutim, sve je to bilo jednostrano. Andrej je redovno trošio novac na svoje užitke – nove bežične slušalice, sportsku opremu, slanje novca svojoj majci za „lijekove“, bez pitanja. A Lena? Njoj su se svi troškovi činili nepotrebni.
Napetost je ispunjavala njihov dom. Lena je sjedila u kuhinji, pijući čaj, dok je Andrej pokušavao pronaći pravi trenutak da se izvine, da smiri situaciju. No, Lena nije bila ista žena koja je šutjela proteklih godina. Spustila je šolju i pogledala ga mirnim, ali odlučnim pogledom. „Želiš li da pričamo o troškovima, Andreje?“ upitala je s autoritetom. „Hajde, da pričamo. Želim ti pokazati koliko sam ja štedjela za tebe, i koliko si ti sebi dopuštao.“
Andrej je šutio, iznenađen njenom snagom. Lena je nastavila: „Godinama sam preskakala svoje užitke, nikada nisam sebi dozvolila da potrošim više od nekoliko stotina rubalja. A ti? Ti si sebi dozvolio sve. Kupovao si luksuzne stvari, trošio novac na sebe i slanje novca svojoj majci, a ništa nije bilo za nas.“
Zatim je iz džepa izvadila malu bilježnicu u kojoj je zapisivala svaki Andrejev trošak. „Evo, pogledaj“, rekla je mirno. „Cigarete, pivo, večere s prijateljima, tvoje nove slušalice… sve to. Na tvoje želje. A za nas? Ništa.“
Andrej je ostao bez riječi. Sve što je mogao učiniti bilo je gledati, kao da je prvi put vidio.
„Od sada“, nastavila je Lena, „neće biti više ‘tvoj’ novac i ‘moj’ novac. Moj novac – moja pravila. I svaki zajednički trošak podijelit ćemo ravnomjerno.“
Andrej je bio zapanjen. Lena je stajala pred njim, ponosna, snažna, nepopustljiva. Nisu bile potrebne suze ni žrtve. Samo istina. I pravo na sopstvenu slobodu.
Kasnije, kada je Lena izašla iz spavaće sobe, obučena u haljinu koju je upravo kupila, Andrej je znao da nešto nije u redu. Zapanjen, gledao je u nju dok je mirno rekla: „Idem se vidjeti s prijateljima. Ne čekaj me.“ Nikada nije vidio ovako nešto. Ova žena, koju je znao kao povodljivu, sada je bila neovisna, samostalna.
Lena je otišla. On je ostao sam, gledajući u papir na stolu – račun za haljinu, popis troškova koje je napravila. Shvatio je da više nije mogao kontrolirati njen život. Shvatio je da nije mogao kriviti nikog drugog osim sebe.
