U mirnom selu, gde se dugo ništa neobično nije dešavalo, Marko je postao simbol tajanstvene povezanosti prošlosti i sadašnjosti.
U malom mjestu na kraju grada, gde se svi poznaju i gdje se rijetko događa nešto neuobičajeno, živela je porodica Petrović. Mirna svakodnevica bila je deo njihovog života sve dok se nisu počele događati stvari koje su unijele nemir u njihovu kuću.
Glavni junak ove priče bio je dvanaestogodišnji Marko, povučen i miran dečak, koga su svi opisivali kao poslušnog i nenametljivog.
Njegova sestra Ana, godinu dana mlađa, bila je sasvim drugačija – živahna, radoznala i sklona da primećuje ono što drugima promakne. Upravo zahvaljujući njenom oštrom oku, otkrivena je tajna koja je zapanjila ne samo porodicu, već i celu zajednicu.
Marko je počeo da nestaje iz kuće noću. Isprva su roditelji mislili da sanjaju ili da dečak samo ustaje da pije vode. Međutim, jutra su donosila tragove umora na njegovom licu, a ponekad i blato na cipelama. Roditelji nisu obraćali mnogo pažnje, verujući da je to samo posledica igre ili nestašluka. Ali Ana je jednog jutra odlučila da sve ispriča:
„Videla sam ga“, rekla je tiho, „odvodi ga jedan starac. Čudan je, ima dugu bradu i kaput koji vuče po zemlji. Marko ga prati, kao da je začaran.“
Roditelji su se sledili. Nisu mogli da poveruju u ono što su čuli, ali su ipak odlučili da obrate pažnju. Sledeće noći, majka je proverila sobu i, zaista, Marko je bio nestao. Vrata nisu bila zaključana, a dvorište je bilo prazno. Panika ih je obuzela, pa su odlučili da obaveste policiju.
Kada su inspektori došli, ispitivali su dečaka koji se tog jutra vratio kući iscrpljen i bled. Isprva je ćutao, ali kada je video ozbiljnost situacije, rešio je da otvori dušu. Njegova ispovest bila je neverovatna.
„Starac me vodi do napuštene kuće na kraju sela“, počeo je Marko. „Ali on nije strašan. On mi pokazuje nešto… uči me. Uči me da slušam zvuke koje drugi ne čuju, da vidim ono što drugi ne primećuju. Govori da imam dar.“
Policajci su se pogledali, pomislivši da dečak izmišlja ili da je pod uticajem nečega. Ali Marko je nastavio:
„U toj kući ima starih knjiga, papira, mapa. Starac mi govori da je nekada davno bio čuvar tajni ovog mesta. Kaže da nije živ, bar ne onako kako vi mislite. On je duh.“
Tišina je ispunila prostoriju. Policajci su bili skeptični, a roditelji prestravljeni. Međutim, Ana je potvrdila ono što je videla – starca kako stoji u dvorištu i poziva njenog brata.
Policija je odlučila da istraži napuštenu kuću. Ono što su tamo pronašli prevazišlo je svaku maštu. Na prašnjavim policama nalazile su se knjige stare više od jednog veka, rukopisi o istoriji sela i zapisi o ljudima koji su nekada živeli tu. U jednoj od prostorija otkriven je i portret čoveka sa dugom bradom i istim kaputom koji je Ana opisala.
Bio je to učitelj iz 19. veka, poznat po tome što je verovao da deca imaju posebne moći koje treba razvijati. Predanje je govorilo da je misteriozno nestao i da mu nikada nije pronađen grob.
Dečakova priča, koja je na početku zvučala kao fantazija, odjednom je dobila težinu. Policija je zapisala sve detalje, a porodica je dobila savet da se obrati i lokalnim istoričarima. Ubrzo je potvrđeno da je sve što je Marko opisao imalo korene u stvarnim događajima iz prošlosti.
Neverovatni obrt u celoj priči bio je taj da se Marko zapravo pokazao kao jedini koji je mogao da „komunicira“ sa duhom učitelja. Nije bilo tragova da je starac ikada fizički ulazio u kuću – brave nisu bile obijene, a dvorište netaknuto. Sve je ukazivalo na to da je dečak imao retku sposobnost da vidi ono što drugi ne mogu.
Od tada, Petrovići su pazili na Marka, ali ga više nisu grdili niti sputavali. Naprotiv, podsticali su ga da vodi dnevnik i zapisuje sve što doživi. Njegove beleške kasnije su postale dragoceni materijal za lokalne istoričare, a priča o dečaku i starcu ubrzo je postala legenda koju su svi u mestu prepričavali.
