Srpska pravoslavna crkva danas se seća svetih mučenika Anikite i Fotija, ljudi koji su svojim životom i stradanjem pokazali snagu vere i hrabrost koja nadilazi ljudske granice. Prociutrajte više u nastavku teksta….
- Njihova priča vodi nas u Nikomidiju, grad u kojem je car Dioklecijan odlučio da sprovede surove progone hrišćana. Bio je to period kada je ispovedanje hrišćanske vere značilo izlaganje mučenju i smrti, ali za Anikitu i Fotija to nije bila prepreka, već prilika da ostanu verni Hristu do kraja.
Kada je Dioklecijan došao u Nikomidiju, naredio je da se hrišćani javno izlože torturi i prinose žrtve idolima. Tada je pred cara stupio ugledni građanin Anikita i otvoreno ispovedio da veruje u Isusa Hrista. Nije se uplašio, niti pokušao da se spasi lažima, već je jasno rekao da su paganski bogovi nemo kamenje, a da je samo Hristos istiniti Bog. Carev bes bio je nemerljiv, pa je naredio strašne muke – odsecanje jezika, lomljenje udova i pretnju zverima. Ali pred očima svih dogodilo se čudo: iako mu je jezik bio odsečen, Anikita je nastavio da govori, a lav koji je pušten na njega nije ga napao, već mu se umiljavao.
- Među prisutnima bio je i njegov rođak Fotije, koji je sve posmatrao. Kada je video čuda koja su se zbila, i sam je hrabro stao pred cara, priznao veru u Hrista i poljubio Anikitu. Njegove reči bile su odlučne – osudio je idolopoklonstvo i rekao da carski bogovi ne vrede ništa. Dioklecijan je naredio da ga odmah pogube, ali se dželat srušio mrtav pre nego što je uspeo da podigne mač. Narod je bio zapanjen, a mnogi su se u tom trenutku okrenuli hrišćanskoj veri, shvatajući da su svedoci božanske sile.
Anikiti i Fotiju nisu prestajali progoni. Zatvoreni su u tamnicu, gde su tri godine proveli u teškim uslovima. Umesto očaja, njihova ćelija postala je mesto molitve i utehe za druge zatvorenike. Na kraju su izvedeni pred narod i osuđeni da budu spaljeni u usijanoj peći. Međutim, ni tada nisu ostali sami – mnogi hrišćani, žene, muškarci i deca, dobrovoljno su im se pridružili. Ušli su u oganj pevajući i zahvaljujući Bogu, spremni da stradaju zajedno sa mučenicima. Njihove molitve iz plamena svedočile su o nepokolebljivoj veri i o snazi ljubavi prema Hristu koja je jača od smrti.
- Ovaj događaj zbio se oko 305. godine, ali njegova poruka i danas snažno odjekuje. Anikita i Fotije ostali su primer kako vera i hrabrost mogu da pobede i najteža iskušenja. Vernici ih prizivaju u molitvama, verujući da posreduju pred Bogom u trenucima bolesti, iskušenja i životnih teškoća. Njihova imena pominju se posebno na bogosluženjima jeleosvećenja i vodoosvećenja, gde se vernici mole za isceljenje i duhovnu snagu.
Molitve posvećene ovim mučenicima sadrže reči koje prenose suštinu njihovog stradanja: „Mučenici Tvoji, Gospode, u stradanju svome primili su nepropadljivi venac od Tebe, Boga našega. Jer imajući pomoć Tvoju, pobedili su mučitelje, a razbili nemoćnu drskost demona. Njihovim molitvama spasi duše naše.“ Ove reči ne podsećaju samo na prošlost, već i na to da vera donosi pobedu i kada se čini da su sve sile sveta protiv čoveka.
- Vernici na ovaj dan pale sveće, poste i mole se za mir i zdravlje svoje porodice, podsećajući sebe da hrabrost svetih mučenika treba da bude uzor i danas. Njihovo stradanje nije samo sećanje na istorijski događaj, već živa poruka da istinska ljubav prema Bogu nadilazi bol, strah i smrt. Anikita i Fotije ostali su simbol postojanosti i snage, ljudi koji su pokazali da vera može da razbije lance, sruši idole i osvetli put onima koji traže smisao.
Njihovo svedočanstvo i danas inspiriše generacije hrišćana, a njihova imena urezana su u kalendar Crkve kao svetionici u vremenu tame. Njihov primer podseća da vera nije samo reč, već i dela, i da najjače oružje protiv nepravde i zla nije mač, već postojanost u ljubavi i istina.
