Postoje trenuci u životu koji traju samo nekoliko sekundi, ali u sebi nose težinu čitavih decenija. Jedan takav trenutak dogodio se na dan moje doktorske odbrane, u svečanoj sali Univerziteta Diliman.
Kao i obično, ceremonija je bila puna osmeha, čestitki i formalnih rečenica, a svi su se trudili da proslava prođe u savršenom redu. Svi osim profesora Santosa. Dok su profesori prilazili da se rukuju sa mnom i mojom porodicom, jedan od njih je iznenada stao.
Kada je došao do čoveka koji je sedeo malo povučen, u iznajmljenom odelu i pomalo prevelikom šeširu, naglo je usporio korak. Pogledao ga je pažljivo, gotovo neverujući, a zatim mu se lice promenilo – iz profesionalne u iskreno prepoznavanje. Taj trenutak bio je više od običnog susreta; nosio je sa sobom godine istorije koje niko nije mogao da nasluti u toj svečanoj sali.
Taj čovek bio je Tatay Ben – građevinski radnik, moj oči, i čovek koji mi nije dao prezime, ali mi je dao temelje života.
Djetinjstvo bez oslonca
Rođen sam u porodici koja se raspala pre nego što sam uspeo da je upoznam. Moji biološki roditelji su se razveli dok sam još bio dete koje tek uči da hoda. Ubrzo nakon toga, majka me je povela sa sobom u Nuevu Éciju, siromašan ruralni kraj gde su dani prolazili među rižinim poljima, jakim suncem i neumornim šapatima komšija. Oca se gotovo i ne sećam. U mom detinjstvu postojala je praznina – ne samo materijalna, već i emocionalna. Nije bilo stabilnosti, sigurnosti, niti oslonca na koji dete može da se osloni.
Majka je radila koliko je mogla, ali je život bio surov, a sredstva ograničena. I dok sam se borio sa sopstvenim potrebama, bilo je jasno da nisam imao sigurno mesto da se oslonim, da mi neko pruži ruku podrške. Taj oslonac je stigao u obliku čoveka kojeg ni majka ni ja nismo očekivali.
Dolazak čoveka bez ičega – osim srca
Kada sam imao četiri godine, majka se ponovo udala. Novi muž nije imao ništa opipljivo sa sobom – nije imao kuću, ušteđevinu, obrazovanje. Došao je samo sa žuljevitim rukama, tamnom kožom opaljenom suncem i leđima koja su već tada nosila tragove teškog rada. Radio je kao građevinski radnik.
Iako je bio stran u početku, nikada nije pokušavao da se približi silom. Nije bilo velikih reči, samo tiha dela koja su govorila više od svega. Popravio mi je stari bicikl, bez da sam ga zamolio. Zašio je pocepane sandale, iako nije tražio priznanje. Kad su me deca u školi maltretirala, nije držao lekcije. Samo je došao po mene, na svom starom biciklu, i rekao: „Tatay ne traži da me zoveš ocem. Ali Tatay će uvek biti ovde kada ti zatreba.“
Od tog trenutka, postao je moj Tatay.
Odrastanje uz umor, ali i veru
Moje detinjstvo je bilo obeleženo njegovim povratcima kući, umornim, znojnim, sa rukama prekrivenim cementom i prašinom. Nikada nije imao mnogo da kaže, ali je uvek znao da pita: „Kako je bilo danas u školi?“ Iako nije znao da mi objasni teške zadatke, znao je nešto važnije: „Znanje je jedina stvar koju niko ne može uzeti.“
Porodica je živela skromno. Majka je obrađivala zemlju, Tatay je radio na gradilištima. Iako sam bio dobar učenik, nisam sebi dozvoljavao velike snove. Znao sam koliko sve košta. Ipak, kada sam položio prijemni ispit za univerzitet, majka je zaplakala, a Tatay je samo ćutao. Sledećeg dana prodao je jedini motocikl koji je imao i, uz majčinu skromnu ušteđevinu, obezbedio mi prvi semestar studija. Kasnije je, na dan kada me je odveo u grad, donio kutiju hrane u kojoj je bio presavijen papirić sa porukom: „Tatay ne zna šta studiraš, ali znaš da to radiš za svoju budućnost. Ne brini.“
Godine rada i odricanja
Studije su trajale godinama – od osnovnih, preko postdiplomskih, do doktorata. I dok sam učio, Tatay je nastavio da radi. Svake godine, ruke su mu postajale grublje, a leđa sve povijenija. Ipak, njegova jedina motivacija bila je da sam ja postajem doktor. Njegova tiha podrška bila je razlog zbog kojeg nikada nisam odustao.
Na dan moje doktorske odbrane, jedva sam ga nagovorio da dođe. Pozajmio je odelo, obuo tesne cipele, i seo u poslednji red. Tada je profesor Santos prepoznao Tatay-a i ispričao kako je on nekada pomogao povređenom radniku. Tatay se samo nasmešio, suze u očima.
Temelji koji se ne vide
Danas, kao univerzitetski profesor, Tatay više ne radi na gradilištima. Gaji povrće, čuva kokoške, vozi bicikl po selu. Iako nije mnogo govorio o svojoj žrtvi, nikada nije žalio što je bio uz mene.
Kada ga pitam da li žali, odgovara: „Ne. Najveće delo mog života si ti.“
Ja sam doktor nauka, on je građevinski radnik. Ali on mi nije sagradio kuću. On je sagradio mene.
