Baka Milka bila je jedna od onih žena koje se pamte čitavog života. U njenom selu, skrivenom među brdima i dolinama, svi su znali da postoji starica koja nikada, ali baš nikada, nije izlazila iz kuće bez kapa na glavi. I to ne jedne, već deset!
Ljudi su se smeškali, deca je zadirkivala, a čak su i komšije ponekad s podsmehom odmahivale glavom pitajući se šta joj to znači. Ali baka Milka se nikada nije obazirala. Nije skidala svoje kape ni po najvećoj vrućini, ni dok je sedela na klupi ispred kuće, ni dok je išla na pijacu da proda svoje povrće.
Svi su mislili da je to neki njen hir, možda čak i senilnost koja je došla s godinama. Međutim, prava istina bila je daleko dublja i tužnija nego što je iko mogao da zamisli.
Nekada davno, Milka je bila poznata kao najlepša devojka u čitavom kraju. Njene oči su blistale poput planinskih potoka, a kosa joj je bila duga i gusta, toliko sjajna da su je mnogi upoređivali sa zlatom. Kada bi prolazila selom, mladići bi se utrkivali ko će joj prvi prići, a devojke su u sebi osećale i divljenje i ljubomoru. Bila je nežna, ali i ponosna – devojka koja je znala koliko vredi.
U to vreme, Milka je često nosila marame i kape, ali samo kao ukras, da još više naglasi svoju lepotu. Svi su govorili da će biti prava srećnica onaj ko je oženi. I zaista, udala se mlada, za čoveka kojeg je volela. Imali su dvoje dece i činilo se da će živeti mirno i srećno.
Ali sudbina ume da bude okrutna. Nakon nekoliko godina braka, Milkin muž je poginuo u nesreći dok je radio u šumi. Ona je ostala sama s decom i ogromnom tugom. Kako je vreme prolazilo, počeli su da je sustižu i drugi udarci – bolesti, siromaštvo, pa i zlobni jezici ljudi. Stres i suze ostavile su trag na njenom licu i telu. Počela je da gubi kosu, nekadašnju krunu svoje lepote.
Milka je to teško podnosila. Svaki put kad bi pogledala u ogledalo, videla bi senku one mlade devojke kojom je nekada bila. I tada je donela odluku – zaklela se da niko više neće videti njenu glavu bez kape. Prvo je stavljala jednu, pa dve, a onda je to postala navika. Na kraju, više nije mogla da zamisli sebe bez svojih deset kapa.
Ljudi su pričali razne priče. Neki su govorili da kape donose sreću, drugi da skriva neku ranu ili ožiljak, treći da je jednostavno ekscentrična. Ali istina je bila jednostavna i bolna – svaka kapa bila je simbol jedne uspomene. Prva je podsećala na muža, druga na sina koji je otišao u inostranstvo i nikada se nije vratio, treća na ćerku koja se udala daleko… Sve do desete, koja je predstavljala nadu da će jednog dana opet biti cela, iako je znala da je to samo iluzija.
I dok se ceo Balkan smejao baki Milki, praveći od nje šalu, niko nije znao koliko tuge krije ispod tih kapa. Deca bi je zadirkivala vičući: „Bako, koliko kapa danas nosiš?“ a ona bi samo klimnula glavom i nasmešila se, nikada ne otkrivajući tajnu.
Ipak, oni koji su je bolje poznavali, znali su da iza tog osmeha stoji priča o ženi koja je nekada bila lepotica, voljena i poštovana, a koju je život slomio. Njene kape nisu bile hir, već zid odbrane od sveta i sećanje na sve ono što je izgubila.
Baka Milka je do kraja života ostala verna svom običaju. Kada je umrla, u njenom kovčegu položili su je baš onako kako je želela – sa svojih deset kapa. Tada su mnogi prvi put shvatili da iza njene neobičnosti stoji snaga i bol, a ne ludost.
Njena priča ostala je kao opomena: nikada ne treba suditi drugima po onome što vidimo spolja. Jer ispod svake „kape“, ispod svake maske, krije se priča koju možda ne bismo mogli da podnesemo ni sami.
