Svaka generacija pamti svoje velike ljubavi, a Novi Sad je krajem sedamdesetih godina imao priču o dvoje mladih čiju ljubav pamte svi koji su ih poznavali.
Jelena, nežna devojka sa Podbare, i Marko, krupan momak iz Telepa, bili su oličenje mladalačke sreće. Njih dvoje viđali su se gotovo svakog dana, šetali Kejom, sedeli u kafanama u Dunavskoj i maštali o zajedničkoj budućnosti. Svi su ih zvali „najlepši par Novog Sada“, jer gde god da bi se pojavili, širili su neku posebnu toplinu i radost.
Njihova priča dobila je poseban obrt onog dana kada je Marko dobio vojni poziv. Tih godina odlazak u JNA bio je obavezan, a devojke su znale da će morati čekati svoje momke i po godinu dana. Jelena se zaklela pred svima da će ga verno čekati. Tog jutra kada je polazio, ispratila ga je do autobusa. Njegov pogled bio je pun ponosa, a njene suze svedočile su o iskrenoj ljubavi. Ljudi koji su stajali na stanici govorili su: „Eto, to je prava ljubav – ona će ga čekati, a on će se njoj vratiti.“
Meseci su prolazili. Jelena je redovno dobijala pisma iz vojske. Marko joj je slao uredno složene koverte, u kojima je opisivao vojnički život, žalio se na stroge nadređene, ali uvek je završavao rečima: „Čekaj me, Jelo, doći ću čim završim.“ Te reči bile su njen oslonac. U njegovim pismima osećala je sigurnost, ljubav i obećanje koje je za nju značilo čitav svet.
Ali jednog dana, dok je sedela u dvorištu i čitala poslednje pismo, stigla joj je pošiljka koja će joj zauvek promeniti život. Umesto uredno složenih rečenica, u koverti je bila fotografija. Na njoj Marko, ali sa nepoznatom devojkom. Njegova ruka bila je oko njenog ramena, a na poleđini, drhtavim rukopisom, pisalo je: „Zaboravi me, Jelo.“
Kada je videla te reči, srce joj se steglo. Nije mogla da poveruje da čovek koji joj je danima pisao o večitoj vernosti sada šalje takvu poruku. Neki su govorili da je to možda šala, drugi da ga je neko nagovorio ili primorao. Ali za Jelenu, koja je verno čekala, to je bio udarac od kojeg se teško oporavila.
Komšiluk je bio podeljen. Jedni su govorili da je Marko slab, da nije izdržao vojničku samoću i da je našao utehu u drugoj. Drugi su ga branili, tvrdeći da je hteo da je zaštiti od patnje, jer možda nije bio siguran da će se ikada moći vratiti onakav kakvog ga je ona poznavala. No, istina je ostala skrivena među zidovima kasarne i u njegovom srcu.
Jelena se dugo borila sa tugom. Noći je provodila budna, pitajući se da li je sve bilo laž ili je ipak u pitanju bila neka nesrećna okolnost. Nije želela da veruje da bi Marko tako lako pogazio njihova obećanja. Ipak, slika sa porukom bila je neumoljiv dokaz.
Godine su prolazile, a ona se nije udavala. Ljudi su šaputali da nikada nije prestala da ga voli, ma koliko se trudila da zaboravi. Tek mnogo kasnije, kada se Marko vratio u Novi Sad, otkrilo se da istina nije bila tako jednostavna. On je priznao prijateljima da je bio primoran da joj pošalje tu poruku jer je u kasarni bio pod pritiskom. Navodno, njegovi nadređeni nisu gledali blagonaklono na mladiće koji su dobijali mnogo pisama i darova od svojih devojaka, pa je neko od njih hteo da mu „preseče“ vezu.
Bilo kako bilo, rana je ostala. Jelena je živela svoj život dostojanstveno, ali se u njenim očima uvek mogao videti trag jedne ljubavi koju nije do kraja prebolela. Njihova priča postala je legenda među starijima u Novom Sadu – priča o devojci koja je verno čekala i o fotografiji koja joj je zauvek promenila sudbinu.
Za mnoge, to je opomena da ljubav, koliko god jaka bila, ponekad ne može da pobedi prepreke života. A za one romantične, to je priča o dvoje mladih koje su okolnosti razdvojile, ali ih u srcima sugrađana i dalje pamte kao „najlepši par Novog Sada“.
