Psiholog Vladimir Đurić redovno dijeli emotivne priče na svojoj Facebook stranici, a jedna od njih ostavila je dubok utisak na sve koji su je pročitali.
Ova priča, koja je prvi put objavljena 2020. godine, vraća veru u dobrotu i ljudsku solidarnost. Đurić je prisutvovao mnogim teškim situacijama tokom svoje karijere u medicini, od uspešnih i neuspešnih porođaja, pokušaja suicida do nebrojenih trenutaka bola i tuge. Ipak, nijedna scena koju je doživeo nije imala tako snažan utisak na njega kao jedna obična poseta u psihijatrijskoj ustanovi, što je potaklo njegovu refleksiju o ljubavi, prijateljstvu i podršci.
Đurić priča o jednoj poseti, koja se dogodila na kraju jednog popodneva u “Ludnici” na periferiji grada. Bilo je to mesto koje se, prema njegovim rečima, trudilo da bude što urednije, s obzirom na uslove, iako je imalo svoje mane. U sobi koja je izgledala pomalo staromodno, ali uredno, smešten je bio pacijent, čovek čiji je život prešao kroz mnoge turbulentne periode. Ispred njega su bili posetioci: njegova žena i roditelji, koji su došli da ga posete. U njegovom izrazu lica nije bilo tuge, iako je bio smešten u instituciji koja je bila njegov drugi dom, već se radovao što ga je neko posetio.
Ovaj čovek, kojeg Đurić opisuje kao mladog, zdravog i obećavajućeg studenta pre nego što je bolest preuzela kontrolu nad njegovim životom, bio je do pre nekoliko godina oličenje potencijala. Bio je briljantan student, izuzetno talentovan i uspešan na fakultetu, sve dok nije počeo da pokazuje znakove mentalnog oboljenja. Paranoična šizofrenija ga je uzela pod svoju kontrolu i njegov život je počeo da se raspada, od prvih simptoma do stalnih hospitalizacija, što je trajalo godinama. Već nakon nekoliko pokušaja lečenja, njegov život je postao samo senka onog što je bio. Sa svakim novim napadom bolesti, sve je više gubio kontakt sa stvarnošću, sve dok nije završio na ulici, bez ikakvih sredstava za život.
Tada, u najcrnjem trenutku, dogodila se promena. Njegova bivša koleginica, koja je slučajno naišla na njega u parku, prepoznala je u njemu onog mladića iz prošlosti. Iako je bio neprepoznatljiv, sa dugom bradom i zanemarenim izgledom, oči su mu bile iste. Požurila je da ga pomogne. U tom trenutku, sve se promenilo. Prepoznala je priliku da mu ponovo pruži šansu za život, organizovala je pomoć i kontaktirala bivše školskih prijatelje koji su bili u mogućnosti da pomognu.
Nekoliko prijatelja, svi iz tog odeljenja koje je bilo poznato po svojim izuzetnim ljudskim osobinama, okupili su se kako bi pomogli svom nekadašnjem prijatelju. Uz pomoć drugih, uspeli su da mu obezbede smeštaj na psihijatriji, koja je bila mnogo bolje organizovana od drugih sličnih ustanova. Tu je mogao da dobije potrebnu negu, lekove i, što je najvažnije, pažnju koja mu je bila potrebna. Iako su to bili samo mali koraci, oni su za njega predstavljali ogromnu šansu da se oporavi i povrati ono što je bilo izgubljeno. Grupa prijatelja, svi vezani za njega kroz zajedničke trenutke iz prošlosti, organizovali su redovne posete i čitavu mrežu podrške.
- Priča se završava sa refleksijom psihologa Đurića koji se prisjeća svega što se desilo. Iako se čini da su ovakvi ljudi, ljudi koji ne traže ništa za sebe, već su spremni da pomognu, danas gotovo nestali, ovaj slučaj dokazao je suprotno. Ljudska dobrota, altruizam i želja da pomogneš drugome još uvek postoje. Đurić je duboko verovao u to da ljudi još uvek mogu biti ispravni, pošteni, i spremni da nesebično pomognu. Ujedno, to je i podsetnik na to koliko je važno da pomažemo jedni drugima, bez obzira na to koliko su okolnosti teške.
Na kraju, psiholog izražava zahvalnost za sve one ljude koji su mu pokazali da u svetu, uprkos svim njegovim manama, još uvek postoje ljudi koji veruju u drugoga i koji su spremni da mu pruže ruku pomoći. Tih nekoliko ljudi, koji su se pobrinuli za svog obolelog prijatelja, podseća nas na to kako istinska ljudskost i prijateljstvo mogu da prežive i najteže trenutke života. To je priča koja nas vraća uverenju da ljubav i prijateljstvo, iako možda ne mogu izlečiti sve rane, mogu barem pomoći da se život nastavi, da se ponovo nađe smisao i da se prežive najgore oluje.
