Danas vam pišemo o roditeljstvu, temeljnoj vezi koja oblikuje ne samo život naše dece, već i naš vlastiti. Iako mnogi roditelji veruju da je roditeljstvo samo čin rađanja i svakodnevnih obaveza, prava suština roditeljstva je u emocionalnoj podršci, poštovanju i pružanju slobode da dete raste u skladu sa sopstvenim željama i potrebama.
Roditeljstvo je maraton, bez jasno definisane ciljne linije, i pravo na greške je neizbežan deo tog puta.
Roditelj može da ponudi mnogo stvari – hranu, obuću, dom, ali ono što zaista čini razliku je emocija koju pruža. Iako na prvi pogled deluje kao samo još jedna svakodnevna obaveza, roditeljstvo je mnogo više. To je zaduženje za mentalnu i emocionalnu sigurnost deteta, za stvaranje prostora u kojem može da bude ono što jeste, bez straha od osude ili nepotrebnih očekivanja.
Postoje trenuci koje je izuzetno teško posmatrati, jer oni često dolaze nakon godina zanemarivanja ili odsustva. Takvi trenuci nose sa sobom mnogo bola i sumnje, kao kada roditelj nakon dugog vremena odvajanja ponovo pokuša da se zbliži sa detetom koje je odraslo i formiralo sopstveni život. “Zagrli me, ja sam tvoj tata ili mama,” kaže roditelj, ali ono što je zaboravio je da su godine prošle, detetova iskustva su se promenila, i sada je tu praznina koja ne može biti popunjena jednostavnim rečima.
Dete ne pamti samo fizičko prisustvo roditelja, već emocionalnu povezanost koja se gradi kroz godine. I dok roditelj može pokušati da izgladi staru povredu, često se dešava da ostaje tiho pitanje: “Gde si bio sve ovo vreme?” I tu počinje problem: roditelj koji misli da su godine odsustva ili zanemarivanja opravdane dobrim razlogom, možda nije svestan dubokih emocionalnih rana koje su ostale.
Roditelji, naročito oni koji smatraju da treba da se žrtvuju zbog deteta, zapravo greše. Žrtvovanje sopstvenih želja, snova i života u ime deteta samo stvara krivicu, ne zdrav odnos. “Nisam se razveo zbog tebe,” “Odrekao sam se karijere zbog tvog detinjstva,” i slične rečenice stvaraju osećaj dužnosti, a ne ljubavi. Detetu se ne pruža sloboda, već osećaj da je nešto dužno. Umesto da se oseća voljeno i poštovano, dete često raste sa težinom odgovornosti za roditeljovu sreću, što u stvarnosti nije njegova odgovornost.
- Zato, umesto herojski oslikanih žrtava, detetu su potrebni srećni i ispunjeni roditelji, oni koji umeju da se raduju životu, da vole bez straha i da ne sumnjaju u sopstveni izbor. Najveći dar koji roditelj može pružiti svom detetu nije u tome da se odrekne svojih snova, već u tome da bude sebičan na zdrav način – da traži sopstvenu sreću i ravnotežu, jer samo tada može biti dobar roditelj. Srećan roditelj stvara srećno detinjstvo, jer dete oseća ljubav koja je iskrena i nije zasnovana na tome koliko je roditelj žrtvovao ili koliko se trudio da ispuni očekivanja drugih.
Sledeći problem nastaje kada roditelji stvaraju svoje detetove živote prema unapred postavljenim pravilima i željama. U mnogim porodicama dete ne raste u skladu sa svojim sopstvenim željama, već u skladu sa željama svojih roditelja. “Budi najbolji u svemu,” “Novac je najvažniji,” ili “Udaj se za bogatog i bićeš obezbeđena” – sve su to rečenice koje se često čuju u porodici, a retko ko pita: “Da li ti to želiš?” Deca odrasla u takvom okruženju verovatno nikada ne dobiju priliku da donose sopstvene odluke. Svaka odluka koju donesu postaje odraz roditeljskih ambicija, a ne njihovih vlastitih želja.
Ovakvi roditelji veruju da na taj način štite svoju decu, misleći da ih usmeravaju prema ispravnim životnim izborima. Međutim, to ih zapravo lišava najvažnijeg – prava da budu autori svog života. Takvi ljudi kasnije odrastaju sa strahom da ne razočaraju roditelje, a unutrašnja nesigurnost o sopstvenim željama postaje njihov stalni pratilac. Potisnuti ogorčenost raste tokom vremena, i ta deca često osećaju da moraju da zadovolje očekivanja drugih, a njihove vlastite potrebe ostaju potisnute.
Šta bi moglo biti drugačije? Dete treba da ima slobodu da pokušava, greši i menja pravac. Potrebno je postaviti pitanje: “Kako ti to vidiš?” i stvarno slušati odgovor. Poštovanje izbora, čak i kada se oni ne poklapaju sa roditeljskim željama, ključno je za stvaranje zdravih porodičnih odnosa. Roditelji bi trebali da pokažu razumevanje i podršku za ono što dete želi, jer samo tada dete može da raste u slobodnoj, ispunjenoj osobi koja nije pod pritiskom da ispunjava tuđa očekivanja.
Iako sve ovo može biti teško, i sama želja da se roditelji ponašaju u najboljoj nameri, kada se ljubav pretvori u kontrolu, to može ozbiljno naškoditi. Roditeljski dom bi trebalo da bude sigurna luka, mesto koje pruža podršku, a ne mesto gde se generišu osećaji krivice i neispunjenih ambicija.
Srećno detinjstvo nije u luksuznim igračkama, elitnim školama ili skupim stvarima. Ono je u ljubavi, poštovanju i slobodi da se bude ono što jesi, bez pritiska da budeš nešto što drugi žele da budeš. Najvredniji dar koji roditelj može pružiti svom detetu nije žrtvovanje sebe, već omogućavanje da dete živi sopstveni život – život koji je njegov, sa sopstvenim greškama, izborima i pobedama.
