Kiša je padajala te noći, dok je Eleonora stajala na mermernim stepenicama porodičnog imanja. U naručju joj je bila beba, a uz suknju se držao njen mali sin. Za njom su se zatvorila vrata, ali odjek koja je pratila udarac bila je veća od svega što su ona i njeni mališani doživeli tog dana. Artur Lankaster, njen muž, stajao je s druge strane, hladno je gledajući i govoreći: “Ne želim te više videti.”
Njegove reči su bile oštre, grube, uperene u nju kao mač. Nazvao ju je lažljivicom, lovcem na novac, ženom koja je “osramotila njegovo ime” jer je spomenula njegovu aferu. Iako je bila njegova žena, Eleonora je, prema njegovim rečima, bila samo teret koji je trebalo odbaciti. Nove ljubavi i novi početci – to je bio njegov plan, a Eleonora je morala otići, bez obzira na sve.
Deset godina je prošlo otkako je Eleonora napustila to imanje. Deca su odrasla, a ona je stvorila novi život, daleko od svega što je Artur predstavljao. No, kako to često biva, prošlost nije lako zaboraviti, niti se njene senke mogu samo tako otisnuti. Eleonora je dobro znala šta treba da učini. Deset godina ćutanja došlo je do svog kraja.
Jednog toplog popodneva, crni automobil stao je pred Lankasterovo imanje. Njegova kuća, sada samo hladni podsećaj na prošlost, bila je spremna da primi sve ono što je Eleonora donela sa sobom. Otvorila su se vrata automobila, i iz njega je izašla visoka žena u krem haljini, uz nju su bila dvoje tinejdžera – njena deca. Eleonora je ponosno kročila napred, dok je Artur, iako se trudio da ostane hladan, osećao da ga je obuzela panika.
Bez najave, Eleonora je ušla pravo u njegovu radnu sobu. Artur je sedeo za stolom, zatečen. “Ti?” promucao je, ali već je znao da ništa više nije isto. “Ja,” odgovorila je Eleonora mirno, postavljajući fasciklu pred njega. Artur je posegnuo za njom, listajući dokumente na kojima je bilo njegovo ime, potpisi, datumi, transakcije. Šta je ovo?
“Istina,” rekla je Eleonora. “Dokazi o tvojim tajnim računima, fiktivnim kupovinama, prevarama na berzi. Sve ono što si mislio da nikada niko neće pronaći.”
Artur se nije mogao smiriti. “Nemaš pravo…” “Imam svako pravo,” prekinula ga je. “Deset godina sam ćutala. Podizala decu sama, gradila sopstvenu mrežu. Danas posedujem 42% Lankaster Globala. I sutra pokrećem preuzimanje.”
- Artur je pokušao da ostane siguran u svoju poziciju, govoreći da laže. Međutim, njegov glas nije imao istu snagu kao pre. Eleonora je pokazala ugovore sa anonimnim investitorima, i ubrzo je postalo jasno – njen povratak nije bio slučajan, već vrlo kalkulisan. Lankasterov carstvo više nije pripadalo njemu. Sutradan su novine bile prepune naslova: “Lankaster korporacija pred preuzimanjem!” “Bivša supruga preuzima 42% kompanije!”
Veče je stiglo, a Eleonora je stajala ispred kuće iz koje je pre mnogo godina bila izbačena. Njena deca, sada odrasli tinejdžeri, stajali su pored nje. Eleonora je bila mirna, srećna i odlučna. Nisu se više vraćali da bi ponovo bili u toj kući, već da preuzmu ono što je bilo njeno.
“Jesmo, sine. Ali ovog puta – ovo je NAŠA kuća,” rekla je, dok je držeći sina za ruku, išla ka imanju koje joj je nekoć oduzeto.
Za to vreme, Artur je stajao na vratima, umoran, poražen. “Zašto ovo radiš?” pitao je, ne mogući da veruje u ono što je upravo doživeo. “Ne zbog osvete,” odgovorila je Eleonora. “Već zbog pravde. I zbog dece koja više nikada neće biti izbačena iz svog doma.”
I tog trenutka, po prvi put posle deset godina, Eleonora je kročila unutra. Imanje koje ju je nekada odbacilo – sada je bilo njeno.
