U trenucima kada se život približava svom kraju, mnogi ljudi izgovaraju reči koje se iznenađujuće često ponavljaju. Iako bi mnogi očekivali dramatične izjave koje odražavaju duboku tugu, kajanje ili nerealizovane želje, stvarnost je nešto drugačija.
Zdravstveni radnici širom sveta imaju zajedničke uvide u to što ljudi izgovaraju kada se suočavaju sa smrtima. Ove reči često odražavaju emocije, sećanja i ono što je u tim trenucima najvažnije – pomirenje, ljubav i oproštaj.
Medicinska sestra Džuli Mekfeden, koja već 16 godina radi u bolnici, provela je vreme sa mnogim pacijentima koji su bili na samrti, i otkrila je da četiri rečenice često ponavljaju pacijenti pred kraj života. Te rečenice uključuju “Hvala”, “Opraštam vam”, “Zbogom” i “Molim vas, oprostite mi”. Iako bi mnogi mogli pomisliti da je to samo neki dramatični trenutak, kao u filmovima, Mekfedenova objašnjava da stvarnost nije takva. “Obično te reči ne izgovaraju pri samom poslednjem dahu”, kaže ona. Mnogi očekuju da će pacijenti na samrti izgovoriti velika priznanja ili poslednje želje, ali najčešće to nisu slučajevi.
Ova četvorka rečenica koja se stalno ponavlja, ima duboko značenje. Ljudi najčešće izgovaraju “Hvala”, kao znak zahvalnosti za sve ljubavi i podrške koje su imali u životu. “Opraštam vam” dolazi iz mesta pomirenja, otpuštanja bilo kakvih loših osećanja i prošlih nesuglasica. “Zbogom” je jednostavan, ali emotivan način da se oproste od onih koje ostavljaju iza sebe, dok “Molim vas, oprostite mi” ukazuje na potrebu za unutrašnjim mirom i želju da se ostavi sve na miru.
- Međutim, ono što najviše zbunjuje medicinske radnike jeste misteriozno ponašanje pacijenata u poslednjim trenucima života. Džuli Mekfeden ističe da mnogi pacijenti, iznenada, u poslednjim danima, odlučuju kada će umreti. Nekada jednostavno izgovore reči poput: “Umreću nakon ovog datuma” ili “Sačekaću venčanje svoje ćerke”, i kao da su zaista u stanju da odaberu trenutak svog kraja. Iako to nema naučno objašnjenje, Mekfedenova se seća situacija u kojima su pacijenti, svesni svega, predvideli trenutak svoje smrti, i to baš onako kako su to rekli.
Još jedan fenomen koji je primetila jeste da neki pacijenti počinju da vide preminule voljene osobe tri nedelje pre smrti. Prema njenim rečima, ti pacijenti nisu pod dejstvom lekova niti na ivici svesti, već su budni i orijentisani. “Ponekad će reći stvari koje nama jednostavno nemaju smisla”, kaže ona. U mnogim slučajevima, pacijenti su primali posete voljenih koji su preminuli, kao da su to bile stvarne osobe koje su došle da ih pozdrave. Iako to nama deluje kao nešto neobjašnjivo, pacijentima to obično daje osećaj smirenosti i pripreme za odlazak. Ti susreti sa preminulim rođacima i prijateljima ostavljaju pacijentima osećaj da nisu sami i da će biti zbrinuti u nečijem prisustvu, čak i nakon smrti.
Takođe, Džuli Mekfeden je primetila da pacijenti počinju da izgovaraju imena članova porodice, vraćaju se u detinjstvo i pokazuju ponašanja koja su im bila karakteristična u mladosti. Ponekad će reći reči koje se čine nepovezane i zbunjujuće, ali za njih to ima veliko značenje u tim poslednjim trenucima života. Ti trenuci, iako možda zbunjujući za nas, imaju dublje emocionalno značenje za one koji ih izgovaraju.
Možda je najvažnija lekcija koja proizlazi iz iskustava Džuli Mekfeden da u trenutku smrti nije samo fizičko telo to što odlučuje o odlasku, već su emocije, sećanja i želje koje nosimo sa sobom u životu, sve ono što ostavljamo za sobom i što nas na kraju vodi ka miru. Oproštaj, pomirenje i ljubav ostaju centralni, bez obzira na sve što se dešava u spoljnim okolnostima.
Tako, kada razmišljamo o poslednjim trenucima života, sve što nam zaista preostaje, osim fizičkog života, jeste način na koji smo se povezali s drugima i šta smo ostavili iza sebe. Često su to reči koje jednostavno ne mogu da obuhvate čitav naš život, ali one su ono što nas mirno vodi prema završetku.
