U današnjem članku vam pišemo o osećaju koji se tiho uvlači u svakodnevni život i često ostaje neprepoznat o trenutku kada shvatimo da da radimo sve što možemo brinemo, podržavamo, trudimo se da budemo tu ali zauzvrat dobijamo ravnodušnost.
Nema zahvalnosti, nema odgovora, a ponekad se pojave i podsmeh ili hladnoća. U nekom trenutku to počinje da boli. Kao da se sav naš trud polako obezvređuje.
Takve situacije ne biraju mesto ni odnos. Dešavaju se u porodici, na poslu, u partnerstvima i prijateljstvima. Najčešće ljudi ni ne primete kada počnu da tuđe napore uzimaju zdravo za gotovo. Ono što je nekada bilo primećeno i cenjeno, postaje očekivano i „normalno“. A tada se u nama javljaju umor, iritacija i osećaj beskorisnosti. To nije slabost, već važan unutrašnji signal da nešto nije u ravnoteži i da je vreme da zastanemo.
Mnogi zamišljaju obezvređivanje kao otvorenu grubost ili uvrede, ali u stvarnosti ono je često tiho i suptilno. Može se pojaviti kroz ignorisanje vaših rezultata, stalne kritike bez ikakvih konstruktivnih predloga, šale koje su zamaskirane humorom, ali bole, ili potpuni izostanak interesovanja za vaša osećanja i stanje. Na prvi pogled to deluje kao niz sitnica. Međutim, kada se ponavljaju iz dana u dan, one postaju ozbiljan udarac za samopouzdanje i unutrašnji mir.
Razlog zbog kog devalvaciju doživljavamo tako bolno leži u činjenici da se samopoštovanje ne gradi u izolaciji. Ono nastaje u odnosima. Kada imamo ljude koji vide naš trud i priznaju ga, osećamo se sigurno i vredno. Kada to priznanje izostane, počinjemo da preispitujemo sebe, svoje postupke i sopstvenu vrednost. Dugotrajno obezvređivanje može dovesti do anksioznosti, emocionalne iscrpljenosti, pa čak i do depresije. Tada se javlja opasna misao da možda zaista nismo dovoljno dobri, i tuđa navika da nas potcenjuju polako postaje naše unutrašnje uverenje.
Jedan od glavnih razloga zašto ljudi prestanu da primećuju naš trud jeste navikavanje. Psihički se veoma brzo prilagođavamo dobrim stvarima. Ono što je nekada izazivalo zahvalnost, vremenom se doživljava kao nešto što se podrazumeva. Partner prestane da primećuje vašu brigu, kolega vašu pomoć shvata kao obavezu, a prijatelj vašu podršku uzima zdravo za gotovo. U većini slučajeva to nije zla namera, već ljudska sklonost ka komforu. Ipak, to ne znači da ste vi dužni da stalno dajete, a zauzvrat dobijate prazninu.
Kada se suočimo s obezvređivanjem, prva reakcija često je da se još više trudimo. Dajemo više pažnje, više energije, više razumevanja, u nadi da će to biti primećeno. Nažalost, takvo ponašanje često samo učvršćuje tuđu naviku. Suprotno od toga, distanca – ako je svesna i zdrava – može doneti promenu. Ona nije kazna, već način da se povrati ravnoteža i zaštiti sopstvena vrednost.
- Pravljenje pauze podrazumeva da prepoznate gde i kako se osećate potcenjeno, da smanjite svoju dostupnost i da prestanete automatski da nudite sebe. To znači i da ne morate da se pravdate za svaki trenutak tišine. Distanci je potrebno vreme da bi se osetila, a promene u ponašanju druge strane često govore više od reči. Ako poštovanje poraste, odnos ima potencijal. Ako ne, i to je odgovor koji vam daje jasnoću.
Ono što nas najčešće sprečava da se udaljimo jeste strah od gubitka. Ipak, veći rizik je da izgubimo sebe ako stalno pristajemo na ulogu osobe koja je uvek dostupna. Distanca nije čin hladnoće, već čin samopoštovanja. Ona počinje unutrašnjom odlukom da više ne pristajemo na obezvređivanje.
Kada izaberete sebe, vrednost prestaje da zavisi od tuđeg ponašanja. Ponekad distanca vrati poštovanje, a ponekad vam otvori oči da prava bliskost postoji samo tamo gde postoji uzajamnost. U oba slučaja, vi dobijate – jer ste odlučili da poštujete sebe.
