U nastavku teksta donosimo vam jednu veoma neobicnu pricu, koja je u danasnjem modernom vremenu sve vise zastupljena. Rijec je o muskarcu koji je vodio dupli zivot ,a njegova zakonia supruga je to saznala na vrlo neobican nacin.
Ana je ušla u kancelariju sa onim posebnim oprezom koji se razvija tokom godina braka sa muškarcem koji je uvek u pravu. Ramena su joj bila blago pogrbljena, osmeh oprezno namešten, glas tih i kontrolisan, taman toliko siguran da ne deluje drsko. Navikla je da pazi na ton, na reči, na pauze između rečenica.
Direktorska kancelarija privatne stomatološke ordinacije „Beli osmeh“ nalazila se na drugom spratu stare trgovačke kuće u centru grada. Visoki plafoni sa štuko-lajsnama koje su vapile za restauracijom, ali su decenijama ostajale netaknute, davali su prostoru neku lažnu otmenost. Na zidovima su visile diplome u urednim ramovima, tri ista kaktusa stajala su na prozorskoj dasci, a na masivnom drvenom stolu nalazila se fotografija u srebrnom ramu.
Ana ju je primetila odmah, iako nije želela. Pogled joj je klizio preko stola, kao kada se bojiš da se ne zadržiš predugo na nečemu što bi moglo da te izda. Fotografija je prikazivala Sašu.
Njenog Sašu. Muža koji ju je svako jutro poljubio u slepoočnicu i govorio da će sve biti u redu. Istog onog koji joj je pre dva meseca rekao da je unapređen i da sada vodi ceo sektor, a ona je, kao i uvek, odlučila da ne postavlja pitanja.
Na slici je Saša grlio ženu u četrdesetim godinama. Oboje su se smešili onim širokim, uvežbanim osmesima kakvi se viđaju na porodičnim fotografijama. Žena je imala savršeno bele zube, gotovo neprirodno pravilne.
„Sedite, Ana“, rekla je žena iza stola. Glas joj je bio tih, blago promukao, kao kod nekoga ko je godinama pušio tanke cigarete.
Ana je sela, nespretno nameštajući noge.
„Ja sam Irina“, nastavila je. „Glavni lekar i vlasnica ordinacije.“ Pružila je ruku. Prsti su joj bili dugi, nokti uredno nalakirani neutralnom bojom. Na ruci su se sjajila dva prstena. „Došli ste zbog administratorske pozicije?“
Ana je klimnula glavom i počela da nabraja iskustvo, mehanički, kao da čita tekst koji je učila napamet. Dok je govorila, pogled joj je opet skliznuo ka fotografiji. Tek tada je primetila plavu majicu koju je Saši poklonila pre tri godine. Prestao je da je nosi jer je, kako je rekao, bila previše svetla.
Irina je pratila njen pogled i blago se osmehnula.
„Lep smo par, zar ne?“ rekla je i nagnula ram prema Ani. „Ovo je moj muž, Aleksandar. Zajedno smo jedanaest godina.“
Reči su pale teško, kao da su udarile u prazninu. Ana je osetila kako joj se lice hladi.
„Vaš… muž?“ izustila je.
„Da. On vodi logistiku i nabavku. Veoma je sposoban.“ U glasu joj je bilo ponosa, ali i nečega što je ličilo na umor.
Ana je ćutala nekoliko sekundi, a onda tiho rekla: „Moj muž se takođe zove Aleksandar.“
Irina je podigla obrvu, sporo i precizno. „Kakav mali svet“, rekla je.
- Tišina se razlila prostorijom. Ana je iznenada shvatila koliko se toga ne seća: kada su poslednji put razgovarali bez žurbe, kada ju je poslednji put pitao kako je, kada su se smejali nečemu beznačajnom.
„Jeste li dobro?“ upitala je Irina.
„Samo… malo mi je zagušljivo.“
Irina je otvorila prozor. Hladan vazduh je uleteo u sobu. Kada se vratila za sto, više se nije smešila.
„Prepoznala sam vaše ime u biografiji“, rekla je tiho. „Pomislila sam da moram da vas vidim. Rekao mi je da mu je brak formalnost. Da živi iz navike. Htela sam da mu verujem.“
Ana je progutala knedlu u grlu. „A ja sam mislila da je samo umoran“, rekla je. „Da ima previše posla.“
Dve žene su sedele jedna naspram druge, spojene istom laži, istim čovekom, istim brojem godina.
„Odlazim“, rekla je Ana.
„I ja“, odgovorila je Irina. „Podnela sam zahtev za razvod jutros.“
Ana je ustala. Noge su joj drhtale, ali joj je glas bio miran kada se zahvalila i izašla.
Napolju je bilo hladno. Pozvala je muža. Kada je čula njegov glas, prekinula ga je pre objašnjenja. Zatim je okrenula drugi broj.
„Mama, mogu li da dođem kod tebe na par dana?“
Te večeri, Aleksandar se vratio u prazan stan. Fotografija je nestala. Ostala je samo tišina.
U isto vreme, Irina je sedela u svojoj kuhinji sa čašom vina. Nije plakala. Razmišljala je samo o tome kako život ponekad ume da razotkrije istinu na najčudnijim mestima – i kako, uprkos svemu, obe žene nisu izgubile sebe.
