Osam godina. Osam dugih godina. Toliko dugo sam bila tu za njega, borila se za svaki njegov dah, za svaku kap nade koja je mogla da nas odvede ka izlazu iz tunela. Bile su to godine koje su izbrisale moju prošlost, ukrale moju budućnost, a da nisam ni primetila kako sam postajala samo senka onoga što sam nekada bila.
Sećam se dana kad je saopštio da je ozbiljno bolestan. Iako sam znala da će biti teško, nisam mogla ni da zamislim kako će to promeniti sve u mom životu. I tada sam počela da se žrtvujem. Prvo su otišle duge noći na poslu, onda prijatelji, pa porodica, i na kraju, gotovo svaki deo mene koji nije bio vezan za njega. Moji snovi su postali samo nedostupne zvezde na nebu koje nisam imala vremena da dosegla. Njegovo zdravlje je postalo moj jedini cilj, moj jedini smisao.
U početku, bilo je lako. Ljubav i posvećenost su davale snagu. Prolazila sam kroz dane poput vojnika, organizovala lekarske preglede, administraciju, pripremala obroke koje nije mogao da jede, trčala po apotekama, brinula se o svemu. Ali s vremenom, ta posvećenost je počela da me gubi. Ni sama nisam shvatila kad su moji dani prestali da budu moji. Počela sam da nestajem, da postajem samo ono što je on trebao. Ničija žena, ničija osoba – samo njegov njegovatelj.
Sama sam vodila sve – decu, dom, novac, odnose sa prijateljima i rodbinom, sve dok su svi oko mene postajali strani. Njegovo stanje je bilo ozbiljno. Bio je slab, pun bola, ponekad nije prepoznavao ni mene. I ja sam, na neki način, naučila da živim u tom prostoru, između nade i tuge. Ali nije bilo dana da nisam bila tu, da nisam verovala da će se oporaviti, da će jednog dana sve ovo biti samo loš san.
Nisam ni primetila kada su prošle godine, dok sam svakodnevno donosila odluke koje su se činile ispravne. Njegovo stanje se popravilo, i kao što sam verovala, vratio je snagu. I tada su počeli i prvi tragovi njegovog izlaska iz naše zajedničke stvarnosti. Počeo je da provodi vreme sa prijateljima, više nije bio zavisan od mene, a ni moji pozivi na pažnju nisu imali isti odgovor. Iako sam verovala da se oporavlja, počela sam da osećam nešto drugo, kao hladnu distancu, nešto što nisam želela da priznam.
A onda, sve je eksplodiralo u trenutku. Otkrila sam to slučajno – razgovor na njegovom telefonu, poruke koje nisu bile za moje oči. Srce mi je stalo. I to nije bilo sve – u toj tajnoj vezi, između svih njegovih reči i planova, našao se i planirani razvod. Nije mi bilo jasno. Tih osam godina, svaki dan u kojem sam ostavljala sebe da bih bila njemu, sada je postao ništa više nego gubitak vremena.
Počela sam da shvatam da nije bio problem u meni, nije bilo ništa loše u tome što sam bila tu, što sam davala sve što imam. Ne, problem je bio u tome što sam postala suvišna. Kad je ponovo postao „on“, kada je ponovo imao sve što mu je trebalo, nije mu bilo potrebno ništa drugo – ni moja ljubav, ni moja posvećenost, ni moja žrtva. Za njega, to je bila samo faza koju je morao da preživi, a kad je prošla, više nije bilo potrebe za mnom.
Osećala sam se izdano. I ne samo to. Osećala sam se kao lutka koju je neko koristio dok mu je trebala, a zatim je bacio. Osećala sam da nisam imala kontrolu, da sam bila samo figura u njegovom svetu, a ne osoba sa sopstvenim životom. Moji snovi, moji ciljevi, svi su nestali dok sam ga lečila, dok sam mu davala sve što imam, zaboravljajući sebe.
- Tada sam shvatila da ne mogu više da živim u tom svetu. Osećala sam da moram da preuzmem kontrolu nad svojim životom. Otišla sam na mesta gde nisam bila godinama, srela sam ljude s kojima nisam razgovarala, tražila sam hrabrost da izgradim ponovo svoju priču. Morala sam da se oslobodim svega što me je vezivalo. Moji sinovi su postali moj svet, i njihova sreća postala je moj cilj.
Iako nije bilo lako, polako sam počela da vraćam kontrolu. Isprva je bilo toplo i zastrašujuće, kao da sam zaronila u vodu koja je godinama bila hladna, a sada je iznenada postala tirkizna, osvežavajuća. Bilo je trenutaka kada nisam znala kako ću nastaviti, ali sve više sam uviđala da neću biti onaj koji je ostavljen. Ja sam bila ta koja se oslobodila.
Bila sam žena koja je donela odluku da ne bude ničija senka, već da postane ona koja će da se bori za sebe i svoju decu. Isprva je bilo teško, da. Bilo je dana kada sam se osećala slomljeno, kad sam se pitala gde je otišao ljubavni deo mog života. Ali shvatila sam da sam sama sebi potrebna, da samo ja mogu da ponovo izgradim ono što sam izgubila.
Taj dan kad sam se oslobodila, nije bio kraj. Bio je početak nečega novog. Početak mog života, života u kojem sam bila dovoljno važna – ne zbog njega, ne zbog drugih, već zbog mene same. A to je najlepši osećaj koji sam osetila u poslednjih osam godina. I bila sam spremna da nastavim.
