Pred samu smrt strucnjaci koji su istrazivali često kazu da umiruci ljudi imaju neobične, snažne i emotivno intenzivne snove koji se razlikuju od svega što su ranije doživljavali.
Tako su se kroz istoriju ovakvi snovi uglavnom pripisivali misticizmu, veri ili narodnim predanjima, savremena nauka je tek relativno skoro počela ozbiljnije da se bavi ovim fenomenom. Jedno istraživanje iz 2014. godine izazvalo je posebno veliko interesovanje javnosti jer je ponudilo konkretne podatke o tome šta se dešava u svesti ljudi u poslednjim mesecima života.
Tim američkih naučnika sa Koledža „Canisius“ u Njujorku sproveo je istraživanje na palijativnom odeljenju, gde su pratili 66 pacijenata koji su se nalazili u završnoj fazi teške bolesti. Cilj studije bio je da se razumeju psihološka i emocionalna iskustva ljudi pred kraj života, a posebno snovi i vizije koje su pacijenti spontano prijavljivali medicinskom osoblju i istraživačima. Rezultati su, prema rečima autora, bili iznenađujući čak i za same naučnike.
- Čak devet od deset ispitanika izjavilo je da je doživljavalo snove ili vizije gotovo svakodnevno. U najvećem broju slučajeva, pacijenti su sanjali preminule članove porodice, partnere, roditelje ili bliske prijatelje. Ono što je posebno zanimljivo jeste da ti susreti nisu bili zastrašujući, već naprotiv – ispunjeni mirom, toplinom i osećajem utehe. Mnogi su opisivali da su se u snovima osećali sigurno, prihvaćeno i smireno, kao da ih neko priprema za ono što dolazi.
Pacijenti su često naglašavali da su ovi snovi bili izuzetno živopisni. Nisu ih doživljavali kao obične snove koje zaboravimo čim se probudimo, već kao iskustva koja su ostavljala snažan emocionalni trag. Neki su čak tvrdili da su snovi delovali „stvarnije od jave“, sa jasnim slikama, razgovorima i emocijama. Zbog toga su istraživači ove pojave nazvali „vizijama na kraju života“, praveći razliku između klasičnih snova i ovih specifičnih iskustava.
Najintrigantniji deo istraživanja odnosi se na vremenski okvir u kojem su se ovi snovi javljali. Naučnici su primetili da su se prvi takvi snovi najčešće pojavljivali između osam i jedanaest nedelja pre smrti. Kako se kraj približavao, snovi su postajali učestaliji i intenzivniji. U poslednjim danima ili nedeljama života, neki pacijenti su ih doživljavali i nekoliko puta dnevno, tokom sna, ali ponekad i u stanju budnosti.
Iako su pojedini skloni da ove snove tumače kao „proročanske“, naučnici nude opreznija objašnjenja. Jedna od teorija jeste da mozak, suočen sa svesnim ili podsvesnim saznanjem o približavanju kraja, aktivira sećanja i emotivne veze koje imaju najveći značaj za pojedinca. Preminuli voljeni predstavljaju sigurnost, ljubav i kontinuitet, pa ne čudi što se upravo oni pojavljuju u ovim snovima. Druga mogućnost je da se radi o kombinaciji neuroloških promena, emocionalne potrebe za smirenjem i prirodnog procesa suočavanja sa smrću.
- Bez obzira na uzrok, istraživači ističu da ovi snovi imaju važnu ulogu u emocionalnom stanju pacijenata. Većina ispitanika izjavila je da su se nakon ovakvih snova osećali manje uplašeno i anksiozno. Za mnoge, oni su predstavljali dokaz da nisu sami i da ih, barem u simboličkom smislu, neko čeka. Upravo zbog toga, autori studije smatraju da medicinsko osoblje i porodica ne bi trebalo da ignorišu ili umanjuju značaj ovih iskustava.
Ova saznanja mogu doneti utehu ne samo onima koji se nalaze pred krajem života, već i njihovim najbližima. Razumevanje da su ovakvi snovi česti, prirodni i često pozitivni može pomoći porodicama da lakše prihvate promene kroz koje njihovi voljeni prolaze. Umesto straha, ovakvi snovi mogu se posmatrati kao deo unutrašnjeg procesa smirenja i pripreme, koji ljudima omogućava da se sa krajem suoče dostojanstvenije i sa manje bola.
